Civilizacijsko unormaljivanje života

Održavanje ovog velikog festivala sa deset profesionalnih pozorišta i 13 predstava na centralnom Kosovu predstavlja krunu napora da se makar na kulturnom planu život ovdašnjih ljudi učini civilizicijski normalnijim. To je deo zajedničkih napora koje činimo sa ljudima iz Doma kulture u Gračanici. Za srpsku scenu NP Priština ovo je i uspešno zaokruživanje jednog kratkog perioda u kom smo uz podršku Ministarstva kulture za nepunih godinu i po dana od pozorišta bez matične scene preko drastičnog povećanja sopstvene produkcije došli do održavanja jednog ovakvog festivala – kaže u razgovoru za Danas Nenad Todorović, reditelj i direktor srpske scene NP Priština.

Kojim kriterijumima se Milena Bogavac rukovodila kao selektor u izboru predstava za glavni, revijalni i specijalni program Festivala?

– Selektorka Minja Bogavac je prema sopstvenim umetničkim merilima napravila odabir najboljih predstava profesionalnih pozorišta iz centralne Srbije i podelila ih u dve takmičarske programske celine. U svakom slučaju, publika će na festivalu imati prilike da vidi predstave različitih stilskih osobenosti i tematskih usmerenja. Naravno, sve ovo će biti propraćeno okruglim stolovima koje će voditi Slobodan Savić i brojnim drugim pratećem programima.

Koliko su realne šanse da se srpska scena NP Priština vrati su svoje pravo sedište u Prištini? Mada u programu „Joakima „Vujića“ nema scene na albanskom jeziku NP Priština da li postoje bilo kakvi kontakti i pokušaji saradnje?

– Mi smo kao srpska drama od 1999. praktično proterani iz našeg sedišta i matične zgrade. Imamo problema čak i da dođemo u posed naše dokumentacije i arhive koja je ostala tamo. Saradnja sa pojedinačnim umetnicima, rediteljima i glumcima naravno da postoji, pretežno na privatnom planu, ali kada je reč o institucionalnoj saradnji ona potpuno onemogućena. I dalje smo u situaciji u kojoj politički kontekst blokira ili makar ograničava mogućnosti zajedničkog rada. Prištini je očigledno lakše da prihvati i da se miri sa Srbima iz Beograda, nego da prihvati postojanje nas koji živimo u neposrednom komšiluku. I ovaj „Joakim Vujić“ je u albanskim medijima okarakterisan kao „festival koji srpska pozorišta održavaju na Kosovu“. Ne treba posebno komentarisati meru provokativnosti, zapaljivosti i netrpeljivosti koja proizilazi iz ovakvog jezika.

Kosovski „fenomen“

* „Joakim Vujić“ se vratio na KiM, Goran Marković je tu nedavno snimao film, pojedini beogradski izdavači najavljuju zbirku priča o Kosovu o kome pišu najbolji savremeni srpski pisci. Da li je to povratak „kosovske teme“ u srpsku kulturu posle muka koji traje bezmalo dve decenije ili je ovo samo „incident“?

– Kosovska tematika je u savremenom smislu idealna da predstavi tragičnu i farsičnu apsurdnost u kojoj se odvijaju životi malih ljudi, što sam i sam pokušao da predstavim u svojoj predstavi „Hotel Kosovo“. I Goran Marković je snimao svoj dokumentarno-igrani film u kom je jedan od junaka i predstava „Govorna mana“ koju je on režirao kod nas. Postoji čitav niz manje ili više poznatih stvaralaca koji se u poslednje vreme sve više interesuju za ovaj „fenomen“, ako mogu tako da ga nazovem, u kome se odvijaju naši privatni životi i profesionalni angažman prethodnih 16 godina.