Ako se zanemari činjenica da Hester (Tamara Vučković), glavni lik komada irske spisateljice Marine Kar (1964) „U močvari“, koja ubija svoju kćer, koju obožava, na kraju komada, da bi kaznila nevernog muža i oca devojčice, veza sa mnogopominjanom Euripidovom „Medejom“ (previše upotrebljavan dokaz svevremenosti ove drame) jeste sasvim beznačajna i svela bi se na puku informaciju, a ne i na suštinu antičke tragedije, u kojoj je akcenat na strankinji, koja nema više drugih psiholoških uporišta, osim ritualne osvete.
Duhovi (ne)zaboravljenih predaka je, možda, prava tema ovog sumornog komada. Neki pisci iz nekih (drugih) kultura, u svojim dramama vode neprekidan dijalog sa tradicijom svog tla, osvrćući se na suštinsko u poetici sasvim specifičnog nacionalnog bića. Sve to za razliku od nas. Tačno je da mi u svojom dramskom prtljagu nemamo jednog Beketa, ni Jejtsa u poetskom, no, bilo bi kod nas toliko tema, koje bi evidentnu „nečistu krv“ ovog tragičnog tla mogle da izraze.
U pogledu pozorišnog komada „U močvari“ Marine Kar, najčudniji je izbor Egona Savina da ga uopšte radi.Posle jedne od poslednjih premijera JDP, Frilovog „Prevođenja“, još jednog irskog komada u režiji Dejana Mijača, koji je pokazao koliko suštinska veza između kultura (gde neki tekst nastaje i one gde se postavlja) može biti labava. Ovoga puta, Savin bira komad koji ima reference Euripidove strašne tragedije, ali one nisu presudne u dramskoj strategiji koja dovodi do te, poslednje konsekvence, stvarno poslednje, u svakom smislu, jer se tiče klanja deteta. Mimo toga, to je dramski tekst koji „šapuće“ sa irskim duhovima, u kojem se, zaista, mogu naslutiti citati apsurda, iščašenosti, klaustrofobije, porodične patologije irskog literarnog nasleđa, no, izvan ovoga, Marina Kar kao da gubi neki značajni, presudni tok drame, koji bi je učinio relevantnom i istinitom. Kroz narativni tok, koji sledi neverstvo Kartidža Kilbrajta (izvrsni Vojin Ćetković), nevenčanog muža Hester Svejn, koji se ženi bogatom mladom devojkom, Karolinom Kesidi (iskrena Dubravka Kovjanić), što će Hester pokušati da spreči potpunim ukidanjem svog ponosa, opterećena „deja vu“ sećanjem na sopstvenu mladost, u kojoj je majka ostavila kao devojčicu, a ona zaklala brata, zbog para za život sa Kartidžom, Egon Savin je, precizno i tačno, kao uvek, propratio urušavanje Hesterinog samopoštovanja i postepeni sumrak njene svesti. No, uprkos izražajnoj, senzibilnoj, scenski vrlo erotičnoj Tamari Vučković, kraj, ubistvo deteta, da bi se prekinuo kontinuitet patnje i mučenja, dolazi nelogično i neopravdano. Mlada Džozi Kilbrajd (Ljuma Penov) je otkriće ove predstave, glumica o kojoj će se, zasigurno, još mnogo pisati. Autentična, nova, sveža u izrazu, uverljiva u tragičnim situacijama, energična iznad svog životnog iskustva.
U predstavi koja, začudo, ne izaziva onoliko emocija, koliko bi bilo logično, s obzirom na njen kraj, koja više govori o muci izbora, koji je često pogrešan (kako u stvarima srca, tako i u načinima osvete), igraju još i Mihajlo Janketić (Zejver Kesidi), čudno ponavljajući irskog starca, kojeg je već igrao, odlična, groteskna Jasmina Avramović (Gospođa Kilbrajd), duhoviti Jelisaveta Sablić (Mačkarica) i Miodrag Radovanović (Otac Vilou), emotivna, odlična vesna Stanković (Monika Marej), Nikola Jovanović (Duh Džozefa Svejna), još jedan od onih koji pokazuju koliko je moćno mlado srpsko glumište, kao i Đorđe Marković (Mladi Dan), sa zadatkom da ga obavi prirodno, što je i učinio.
Ovaj „dans makabr“, u vodi do članaka, što je (scena i kostim Angelina Atlagić) doprinelo mučnini doživljaja, dobra je predstava, koja je, začudo, promašila veliku emociju.
Nadamo se malom odmoru od irskih tema.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
