Eksplozija i sentiment

Koliko samo koncerata Nemanja Radulović treba da održi, e da bi se svi njegovi ovdašnji obožavaoci – poslednji put u Beogradu okupljeni na onom legendarnom junskom nastupu u Studentskom parku – mogli da smeste u Veliku dvoranu Kolarčeve zadužbine? Odgovor, bojimo se, neće dati ni njegov aktuelni spektakularan dvostruki susret sa Filharmoničarima na Kolarčevoj sceni. Jer će, svakako, još mnogo ko ponovo ostati uskraćen za svoje prisustvovanje jedinstvenoj umetničkoj pojavi istinske superzvezde klasike, što je Radulović bez imalo sumnje. Pažljivo odabran program za ovu priliku, međutim, stvarno tako čini da žalite ako niste na vreme obezbedili svoju kartu. Jedan orkestar u punoj snazi kakav je Beogradska filharmonija, jedan apsolutno fantazmagorični maestro Eiđi Oue plus ličnost vrhunskog interpretativnog elektriciteta i harizme Nemanja Radulović – zajedno predstavljaju nenadmašni zvučni i svaki drugi koktel. Nije ni čudo da je već prvi od dva najavljena koncerta u zbilji dosegao sve moguće maksimume.

Veče počinje sa „Don Žuanom“ Riharda Štrausa, kojeg maestro Oue postavlja od prve silovito i žestoko burno, poletnog uzmaha jednog zveketavog pulsa, da se sve odmah potom smeni sanjarenjem mekih linija fantazije punih tajanstva. No, i ono će dobiti svoje moćne i dramatične odjeke u uznošenju muzičkih slapova ushićenja uz i niz tobogane osećaja da se vlada svetom, da bi još jednom lahori tananih nijansi prominuli predelom da posvedoče čudu oduševljenja i erosa, naslućujući trijumfalno okončanje kroz razbuktalost orkestarskih divizija, umesto kojeg ipak stiže kontemplativni smiraj.

Na tako već uzbuđeno i čulno mahnito tle pred nas stupa Nemanja Radulović. Njegova glam-rock scenska persona ovde je tek samo nagoveštaj onoga što će se dogoditi u Bruhovom čuvenom Koncertu za violinu i orkestar br. 1 op. 26 u ge-molu. U izvrsnom razumevanju sa razvigorenim maestrom Oueom, na dakako eksplozivan način i ekskluzivnog, razornog sentimenta, Radulović u prva dva stava upravo pleše po sceni sa zvukom svog Bruha, dodajući tako oštricu ubrzanja ili baš naprotiv neočekivanu fosforescentnu halucinantnost sopstvenom tonu. O sjajnom osećaju za pripadanje ansamblu muzičara kojim je okružen, da i ne govorimo! Završnica dolazi tako u još neverovatnijim ehoima između njega i orkestra, kao da cela Zemaljska kugla peva i saopštava nam nešto neizrecivo važno glasom britke razigranosti i unikatnih kolora narečja. Radulović i Oue su saborci i viteški kamaradi, saučestvujući sa Filharmonijom do tančina i bez zaostatka u ovoj naročitoj ekspediciji, okončanoj topotom zvučnog stampeda na pozornici. Plus jedan bestelesni i odmah potom jedan dijabolični, fatalan bis. Sve naše emocije i usredsređenost percepcije kao da su potrošeni u jednom gromovitom izražavanju oduševljenja odmah potom.

Ali, Filharmonija i maestro Eiđi Oue majstorski su nas razuverili u mišljenju da je sve već gotovo onim svojim narednim Čajkovskim (Simfonija br. 6 „Patetična“) u drugom delu večeri. Nastavlja se, rečju, onaj visokooktanski naboj od maločas, sa prekrasno oblikovanim detaljima što ih povezuje lepak svesrdnog angažovanja svakog muzičara u orkestru. Zbrka i haos, uskomešanost čuvstava do oluje, a potom najednom čudesna raspevanost drugog stava ili onaj naredni u kojem se treperenje mirijada kotačića u slavu nepojamnih vidika prave zvučne egzotike jednostavno mora, iako neuobičajeno, nagraditi povicima „bravo!“ i snažnim aplauzom. A onda, nakon sve te vrveće košnice života u pobedonosnom koračaju ka suncu i zvezdama, stalno uvis, sustiže nas već ono okončanje bolno zagledanou sebe, kroz damare iščupanog srca do poslednjeg krika bića i natrag u herojski umor uzaludnog nadanja. Izazovno i neophodno kao čin isceljenja.