Gradovi i dvorci u srednjovekovnoj Srbiji

Branka Ivanić kaže za Danas da „ovakva metodologija pravljenja knjige verovatno dosad nije primenjena ni kod nas ni u svetu – knjiga je napravljena iz nepovezanih beležaka i razmišljanja istraživača, koje nisu bile grupisane u nekakav rečenični sled, što je faktički bio posao priređivača“.

– Bilo mi je zaista čudno, jer je trebalo da nastavljam nečiju misao, da u nju uđem, ali, posle nekog vremena, snašla sam se. Kašanin je nekako stalno bio pomalo ljut i to mi je postalo simpatično – ljutio se na istraživače što nisu dovoljno istraživali, što nisu videli te gradove, ljutio se što je situacija takva bila i što je video nemar, nebrigu, nedovoljnu kulturu ljudi da se staraju ne samo o gradovima, mada su crkve dobijale neku pažnju i država se o njima brinula. Gradovi su mu bili posebno važni, jer se i u samoj literaturi govorilo da u Srbiji nema srednjovekovnih gradova – da su bila samo neka sela, a da gradovi počinju kasnije da se javljaju. On se upinjao da dokaže da to nije tako. Uspeo je u tome, a ta njegova razmišljanja navela su posle i druge istraživače, pogotovo vrlo značajnog istoričara vojne i civilne arhitekture Ivana Zdravkovića, da krenu Kašaninovim tragom i ispravljaju prethodna mišljenja da Srbija nije bila urbanizovana zemlja. Ona to jeste bila, makar od druge polovine 13. veka – objašnjava Branka Ivanić.

Ona smatra da se i danas srednji vek kod nas „veoma malo poznaje“ i da se svest o njemu kreće od „mita o najvećim junacima i mučenim zlatnim viljuškama sa srpskih dvorova, koje se stalno pominju, do pocepanog habitusa ropstva pod Turcima“.

– Ljudi u 19. veku još su bili pod uticajem strašnog istorijskog iskustva turske vladavine iz kog su se tek izbavili i zbog toga je njihov pogled na srednji vek morao da bude idealizovan po prirodi istorijskog vremena. Onda je nastupila strašna golgota u Prvom svetskom ratu, što je takođe dalo motiv za ideologizaciju, idealizaciju i nekritičko veličanje srpske srednjovekovne države, koja u jednom trenutku jeste bila moćna, ali njena kultura nije dugo trajala, niti je bila presudna u odnosu na celu jugoistočnu Evropu. Srbija u jednom trenutku jeste bila faktor svake međunarodne politike na ovom području, ali to je bilo jedno kratko vreme i ona nije bila najjača, nego jedna od tri, četiri jake zemlje – napominje Branka Ivanić.

Osim sagovornice Danasa kao priređivača, o Kašaninovoj knjizi na predstavljanju u Galeriji fresaka, kome su prisustvovali i Kašaninovi potomci, govorili su i direktor Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković, Jana Aleksić sa Instituta za književnost i umetnost i dopisni član SANU Miodrag Marković. Kako se čulo, rukopisna naučna građa i kolekcija fotografija i foto-negativa Milana Kašanina, prema njegovoj želji, čuvaju se u Srednjovekovnom odeljenju Narodnog muzeja u Beogradu. Na pripremi građe za objavljivanje ove knjige najpre je radio kustos Narodnog muzeja Dragoslav Vasiljević. U knjizi se nalazi deo dosad neobjavljene Kašaninove građe o srpskoj srednjovekovnoj umetnosti kroz posebno pisane istorije civilne i sakralne arhitekture, skulpture, slikarstva i primenjene umetnosti, koja bi zahtevala nekoliko obimnih tomova.

– Iako se o srpskim srednjovekovnim gradovima piše od 19. veka, do ove Kašaninove knjige objavljeno je samo delo Aleksandra Deroka „Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji“. Nema sistematično obrađenog materijala, a vrednost ove Kašaninove knjige, koja ne obuhvata samo gradove u samostalnoj srednjevekovnoj srpskoj državi, nego i one starije, sad je još veća, zato što su mnogi spomenici u međuvremenu propali ili su dodatno oštećeni – ocenio je profesor Miograd Marković sa Filozofskog fakulteta.

Bojana Borić Brešković preporučila je ovo značajno izdanje kao „prvorazredni izvor za buduća izučavanje srednjeg veka, ali i štivo za širu javnost“. Knjiga ima tri velika poglavlja: u prvom se detaljno govori o Kašaninovom istraživanju srpskih srednjovekovnih gradova i prikupljenoj naučnoj građi, u drugom delu su Kašaninove detaljne analize i opisi svih aspekata života i funkcionisanja gradova i dvoraca u srednjovekovnoj Srbiji, dok je u poslednjem poglavlju predstavljena Kašaninova rukopisna građa.

Neispunjene nade

– Mislim da bi Kašanin danas bio jako potišten zbog stanja u srpskoj nauci u kulturi. On se u svojim beleškama izvinjava što nije uspeo da završi sve svoje projekte i zamisli. Čak kaže: „Eto, pokoljenje koje dolazi biće srećnije od nas, živeće u drugačijem vremenu i znaće mnogo više“. Nažalost nije tako – kaže Branka Ivanić. Školovan na Sorboni, Milan Kašanin (1895-1981) bio je kustos Muzeja savremene umetnosti, direktor Muzeja kneza Pavla i Galerije fresaka u Beogradu. Bio je jedan od organizatora prvih velikih evropskih izložbi u predratnom Beogradu, pokretač i urednik časopisa Umetnički pogledi…