U vremenu kad važne nacionalne institucije kulture čekaju svoje bolje dane, sa dr Brankom Doknić, istoričarkom kulturne politike, autorkom više knjiga i desetine članaka, razgovaramo o tome ima li Srbija bilo kakvu kulturnu strategiju, kakva je naša kulturna politika danas. Njenu knjigu „Kulturna politika Jugoslavije 1946-1963.“ objavio je pre dve godine Službeni glasnik, a njen rad u Arhivu Jugoslavije dragoceno je iskustvo i izvor informacija o temi kulturne politike.
* U kom periodu dobra strategija kulturne politike može da pokaže svoje rezultate?
– Ne sigurno do prvih izbora, zato i ima status koji ima u korpusu ukupne državne politike. Kultura ide sa obrazovanjem, što zahteva vreme. Kulturna politika je pravljenje budućnosti i ona je izuzetno važna za nacionalni identitet. Svaka politička vlast nastoji da kreira kulturnu politiku imanentnu sopstvenim ciljevima. Ali, ako je politička vlast dovoljno zrela, ona će formirati kulturnu politiku sa vizijom budućnosti. Formiraće sistem obrazovanja koji će omogućiti da se svi ljudi školuju, da svaka vrsta kulture, od prosečne do visoke bude dostupna svakom zainteresovanom potrošaču.
* U kulturu sve više prodire zabava. Da li je to udarac na kulturu?
– To je svetski trend. Nismo mi izuzetak. Kulturna politika upravo popularnoj kulturi treba da pokloni veliki značaj. U Engleskoj su Bitlsi bili popularna kultura, ali danas je to kulturna baština svetskog značaja. Nivo obrazovanja utiče na to da li srednja klasa čita Pola Ostera ili naše spisateljice tipa Mir Jam. Slika kulture jedne zemlje najbolje se vidi kroz prizmu onoga što je masovna ili popularna kultura. Obrazovanje je ključno.
* Kakva je kulturna klima u Srbiji?
– Kod nas preovlađuju neznanje i neodgovornost. U zakonu o kulturi, to je krovni zakon, piše da je prvi zadatak istraživanje i zaštita kulturnog dobra. U svakoj instituciji kulturne baštine imate artefakte koji su od prvorazredne vrednosti. Ali, to ništa ne znači jer ne istražujete, ne valorizujete i ne štitite deponovano kulturno blago. Rad pojedinih institucija kulture u poslednje vreme, podseća na moje boravljenje u zabavištu. Naš je jedini zadatak bio da zalepimo crteže na pano i napravimo priredbu. Dođu nam roditelji, nešto se pojede i popije i idemo svi kući zadovoljni. Pred nama je vreme ozbiljne edukacije i krajnje odgovoran period u kome ćemo, po evropskim standardima morati da uradimo ukupnu akreditaciju institucija kulture nacionalnog značaja.
* Koliko trenutna vlast utiče na kulturu, a koliko je sama kultura „kriva“ za stanje u kome se nalazi?
– Odnos politike i kulture je slika ukupnosti društvenog života jedne zemlje, a odgovor na to pitanje traži mnogo više prostora. Svugde u svetu je ministar partijska funkcija. Čak su to i njegovi najbliži saradnici. Ali, direktori institucija od nacionalnog značaja moraju da budu birani prema jednoobraznom konkursu koji će tražiti najviši stepen stručne spreme, poznavanje oblasti, rad u toj oblasti. Rad institucija kulture je izuzetno važan po nacionalni identitet zemlje i njeno mesto u okruženju. Veliki problem današnje situacije u kulturi kod nas je nedostatak naučnog i stručnog javnog mnjenja kulturne provenijencije. Vi nemate više kvalitetnu kritiku koja se odnosi na rad arhiva, muzeja, biblioteka, galerija, zaštite kulturnog dobra. Postoje pojedinci, međutim, oni se posle nekog vremena povuku. Vi u jednoj struci ne možete da imate jednog ili dva čoveka, već pedesetoro ljudi koji poznaju struku na osnovu onoga što se radi u kulturno razvijenijim sredinama, koji će sačiniti jezgro i forsirati rad struke. Stručno javno mnjenje jako mnogo može da čini u samom kreiranju kulture i praćenju rada onoga ko dobije javnu funkciju.
* Možemo li našu kulturnu politiku okarakterisati kao stihijsku ili je konceptu kulturne politike strana stihija, već ona mora biti rezultat strukture, plana, što bi značilo da mi uopšte nemamo kulturnu politiku?
– Ona mora biti rezultat sistema. Mi nemamo kulturnu politiku, imamo mnoštvo kulturnih akcija, koje same po sebi nemaju trajan rezultat. Problem je što mi još nismo izašli iz postsocijalističkog perioda, što znači da je ideološki postulat još uvek jak. Mi još nemamo ni jasnu političku paradigmu. Nadam se da nova politička paradigma tek sad počinje da se stvara, i tek sad sa željom da se istinski vežemo za Evropu, mi smo u situaciji da stvaramo i novu ekonomsku i novu kulturnu paradigmu.
* Ko bi trebalo u Srbiji da „kroji“ kulturnu politiku?
– Po zakonu, to bi trebalo da bude Nacionalni savet za kulturu. Koliko on to čini, pitanje je.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
