Kako smo (p)ostali nepismeni

Ideja ove akcije, koju su pokrenuli Filološki fakultet u Beogradu, Sekretarijat za kulturu i Biblioteka grada Beograda, jeste da javnosti ukaže na česte jezičke greške i usmeri na pravilno izražavanje. Kako smatra gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević, „savremeni jezik je ugrožen banalizacijom i nepoštovanjem osnovnih standarda“, a zadatak svakog odgovornog društva je da o svom jeziku brine na doličan način.

Briga o jeziku sama po sebi nije sporna, i ona jeste u nadležnosti države, koja u naučnim ustanovama poput SANU, Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Filološkog fakulteta u Beogradu treba za tu svrhu da ima stručnu i savetodavnu potporu. Međutim, ono što je sporno za jedan deo lingvista jeste promovisanje jednog jezičkog ideala, kao i naučna zasnovanost propisane norme koja se na ovaj način plasira.

S tvrdnjom autora kampanje da je jezik osnovno pitanje identiteta i kulture jedne zemlje ne slaže se lingvistkinja Svenka Savić, profesorka emeritus na Filozofskom u Novom Sadu, koja kaže da je „osnova jedne valjane jezičke politike projekat o negovanju svih jezika, negovanje identiteta združenih u različitosti“. Kampanju je nedavno u našem listu oštro osudio i lingvista Boban Arsenijević, profesor Univerziteta u Nišu, zato što se njome, kako smatra, „održavaju rasističke ideje o lepom, ispravnom, čistom naspram ružnog, nepravilnog, prljavog srpskog jezika“ te o „svetskoj zaveri da se razaranjem onog prvog uništava srpsko nacionalno biće“. Profesor Arsenijević je takođe rekao da kampanja odražava naučnu zaostalost naših lingvista čija je „jedina svrha u održavanju i snaženju kulta ispravnog i pravilnog naspram neispravnog i nepravilnog u upotrebi jezika“.

Lingvistkinja Marija Runić, koja je doktorirala u Padovi, kaže da je kampanja „problematična ponajviše jer podržava stav prema jeziku koji je sa aspekta moderne lingvistike a i modernog društva u potpunosti neprihvatljiv“.

– Iako niko ne osporava postojanje norme i potrebu za njom, kategorije 'pravilan' i 'nepravilan', barem kada se radi o kompetenciji maternjih govornika, nisu prihvatljive. Dakle, sve što postoji u znanju govornika jednog jezika i u jezičkoj upotrebi je pravilno i čini deo tog jezičkog sistema. Promene u jeziku kao i varijacije među govornicima su nešto najprirodnije u svakom jeziku i bilo kakav vid suprotstavljanja tom procesu se može okarakterisati kao jezički purizam, konzervativizam pa i diletantizam, jer suštinski ne može da zaustavi taj proces.

Za profesora Filološkog fakulteta u Beogradu Veljka Brborića, koji je i jedan od autora kampanje, „jezička pravilnost tj. normativistika su kao propisi u saobraćaju“.

– U svim ozbiljnim kulturama i nacijama postoji briga o jeziku i jezičkoj kulturi. Kategorija jezičke pravilnosti je opšteprihvaćena i tu mi nismo posebni. Pravilnost i nepravilnost su univerzalne jezičke kategorije i tu komentar nije potreban. Razume se da ima i drugih pristupa, ali ovo sa stanovišta jezičkog standarda nije sporno, kaže prof. Brborić.

Profesorka Svenka Savić tvrdi pak da za „kriterij pravilno-nepravilno postoje samo pojedinačna mišljenja nekih osoba u foteljama SANU ili Filološkog fakulteta u Beogradu, s jedne strane, i dobre tabloidizacije čitave akcije koja će takva mišljenja pustiti u promet“. Ona ističe da „ne postoje valjani empirijski podaci za projekat koji su naumili da ostvare moćni u gradskoj upravi Beograda“, a slično mišljenje ima i Marija Runić:

– Norma mora da ima sluha za promene koje se dešavaju u jeziku i da svoje tumačenje jezičke upotrebe zasniva na ozbiljno sprovedenim istraživanjima, recimo na korpusu sačinjenom od različitih tekstova, koji će potom omogućiti da se uvidi kako izgleda jezička upotreba u stvarnosti – kaže ona.

Na kojim podacima je norma zasnovana pitanje je koje moramo da postavimo s obzirom na činjenicu da je ona prilično udaljena od jezičke stvarnosti, da postoji mnogo pravopisnih pravila, koja je gotovo nemoguće do kraja savladati iako se ona kroz gramatiku uče u školama.

Lingvista Marko Simonović (čiji tekst o ovoj temi možemo pročitati na Peščaniku), primećuje, na primer, da Normativna gramatika proglašava pogrešnim i sasvim obične reči kao što je 'Tunižanin' ili rečenice kao 'Možda ovog puta uspeju'. Jedno istraživanje o svesti govorne zajednice o jezičkom standardu, koje je Simonović sa koleginicom sproveo među studentima, pokazuje veliko nepoznavanje čak i onih najviše forsiranih normativnih oblika (tipa nije 'u vezi toga' nego 'u vezi s tim').

ože li onda kampanja o kojoj je reč nešto da promeni popularizujući tek delić propisanih rešenja?

Profesor Veljko Brborić međutim kaže da su „dovoljni empirijski podaci o jeziku svakodnevne jezičke greške – na javnom mestu, u medijima, u obrazovanju i na svim nivoima jezičke komunikacije. Ko to ne vidi, njemu objašnjenja nisu potrebna.“

Ako je problem zaista u nepoznavanju pravila srpskog jezičkog standarda, onda se retko ko može smatrati pismenim. Možemo li ipak ovom prilikom da usmerimo pažnju na pristup jeziku naše normativistike, i da zahtevamo njegovo preispitivanje, umesto da lamentiramo nad 'opštom nepismenošću' i nad činjenicom da niko ne poznaje srpski jezički standard?

Prema prof. Arsenijeviću, „norma je uspešnija ukoliko je jednostavnija i logičnija, dok glomaznost i nelogičnost demotivišu govornike da je uče i primenjuju“. Pritom se mladi najviše optužuju da su nepismeni i da banalizuju i kvare jezik. Profesorka Svenka Savić naglašava da je to „patrijarhalni model da su mladi 'krivi' i da treba da uče, verovatno od nas starijih“.

– Mladi su kompjuterski mnogo pismeniji od svojih profesora i profesorki i oni koriste jezik u svoje svrhe, ali to se ne meri kao stepen pismenosti. Kompjuterska pismenost podrazumeva verbalne i neverbalne znake (smajling znaci) tako da poruka zadovolji svrhu, a to je: budi brz, budi efikasan, budi kratak – dakle konverzaciona pravila pre pravopisnih – kaže prof. Savić, koja pod pismenošću pre svega podrazumeva „jezičko ponašanje koje zadovoljava osnovne vrednosti međuljudske tolerancije“. Prema njenom mišljenju, mlade treba naučiti da sami odgovorno traže sebi literaturu i da promišljaju svoj pristup jeziku, a ne gurati ih u neke zamišljene kanone književnosti i jezika.

arija Runić dodaje da „opismenjavanje podrazumeva nešto sasvim drugo, a to je takvo vladanje jezikom koje vam omogućava da efektno izražavate vaše poruke“.

U diskusiju o kampanji „Negujmo srpski jezik“ nije želeo da se uključuje akademik Predrag Piper, autor Normativne gramatike i predsednik Odeljenja za jezik i književnost SANU, jer je već svoje mišljenje, kako kaže, zajedno sa akademikom Ivanom Klajnom izneo u uvodu Normativne gramatike. On ipak navodi da podržava kampanju, a „ko se zalaže za drugačiju normativnu lingvistiku, može o tome napisati i objaviti svoju knjigu ili naučni članak“.

Ovde moramo da naglasimo da je takvih pokušaja bilo, na primer kada je objavljena knjiga „Rod i jezik“, koja predstavlja zahtev za normiranje rodno osetljivog jezika i zalaganje za drugačiji pristup jeziku, koji bi u obzir uzimao savremene potrebe društva. Ta knjiga je proizvod višegodišnjih istraživanja i objavljenih naučnih radova, kako u svetu tako i kod nas. Međutim, stiče se utisak da niko od normativista nije upoznat sa tom oblašću, jer nije poznato da postoji argumentovano obrazloženje za odbacivanje takve upotrebe jezika.

Poruka je prenesena

Standardizacija se odnosi na javni jezik, i to na njegove više registre. Naši lingvisti često prete kataklizmatičnim scenarijima na osnovu jezika privatnih poruka, oglasa i reklama istaknutih na nečijoj garaži. Ako neko napiše da buši bunareve, mnogo je mogućih objašnjenja za ovaj neobični oblik reči bunar, i  nijedno nije razlog za reagovanje, kamoli paniku. Da krenemo od 'najgoreg'. Možda autor zaista govori bunarevi, a ne bunari, pa je tako i napisao. Gde je problem? Poruka je prenesena. Cilj je postignut (ne verujem da će se potencijalni klijent odlučiti da ne angažuje ponuđača zbog nestandardnog oblika množine – zapravo bi izbor standardnog oblika ponegde mogao da odbije mušteriju signalizujući pretencioznost i izdvajanje iz zajednice). Moguće je i da je autor namerno napisao reč onako kako je ne bi inače upotrebio, sa namerom da postigne komični efekat. Ni u ovom slučaju ne vidim nikakav problem. Cilj je očigledno ostvaren (do te mere da su o oglasu u medijima govorili eminentni srpski lingvisti). Jezik nije pokvaren jer za razliku od pomenutih lingvista, većina ljudi je u stanju da prepozna šalu i ne ravna svoju upotrebu jezika u zvaničnim situacijama prema šalama – smatra Boban Arsenijević, koji o ovom i mnoštvu sličnih zanimljivih primera piše na svom blogu.