Kralj flamenka za sva vremena

Pako de Lusija, ili Fransisko Gomes Sančes, kako mu je pravo ime, bio je sinonim za flamenko gitaru i istovremeno jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra. U karijeri koja je trajala decenijama, proneo je slavu flamenko muzike širom sveta. Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio da bude originalan i drugačiji.

Rođen je 21. decembra 1947. godine. Ljubav prema gitari razvio je pod uticajem svog oca, flamenko gitariste. Počeo je da svira sa pet godina, a od 12. godine počeo je da dobija nagrade i da zarađuje od sviranja.

„Moja porodica je živela sa ciganima“, rekao je 1994. slavni gitarista. „Moj otac i sva moja braća svirali su gitaru, pa pre nego što sam je uzeo u ruke, i čak počeo da pričam, slušao sam, znao sam svaki ritam flamenka. Znao sam osećaj i značenje muzike, pa kada sam počeo da sviram, prešao sam direktno na zvuk koji sam nosio u svom uhu“, govorio je De Lusija.

Snimio je 30 studijskih i koncertnih albuma, a među njima se ističu „Entre dos Aguas“, „Almoraima“ i „Friday Night In San Francisco“. U tandemu sa slavnim flamenko pevačem Kamaronom de la Isla snimio je devet albuma na kojima je osavremenio flamenko izraz korišćenjem električnog basa i perkusija, kao i džez partitura. De Lusija i Kamaron su tako postali osnivači pokreta „Novi flamenko“, koji je prevazišao španske okvire.

Sarađivao je sa Džonom Meklaflinom, Alom di Meolom i Čikom Korijom. Snimao je muziku za filmove, među kojima za „Karmen“ španskog reditelja Karlosa Saure iz 1983. koji je osvojio nagradu BAFTA za najbolji film vanengleskog govornog područja. Najveći uspeh u ovom miljeu usledio je nakon saradnje sa Brajanom Adamsom na baladi „Have You Ever Really Loved A Women“ za film „Don Huan de Marko“.

Muzički koledž Berkli u Bostonu dodelio mu je 2010. godine počasni doktorat. Poslednji studijski album, „Cositas buenas“, snimio je 2004. godine, i otada je značajno smanjio broj nastupa, ograničivši se na tek nekoliko koncerata godišnje, obično u Španiji, Nemačkoj i na evropskim festivalima.

Na vest o smrti Paka de Lusije, Boško Radojković, direktor Gitar art festivala i v. d. direktora Jugokoncerta, zahvaljujući kome je publika u Srbiji gitarsku legendu u poslednjih sedam godina videla čak četiri puta, u izjavi za Danas kaže:

– Njegov prvi koncert na Gitar artu organizovali smo 2007. godine i to je bio sastavni deo njegove tadašnje turneje. Sledeće godine nastupio je u Sava centru povodom 30-godišnjice ove institucije u kojoj je nastupio i na otvaranju. Beograd je bio prva tačka na njegovoj turneji koja je otpočela koncertom na Gitar artu 2008, a nastavila se na još 240 nastupa širom sveta u 2012. i 2013. godini. Poslednji put kod nas bio je 2012. na Bemusu.

Odlaskom Paka de Lusije nestala je jedna legenda, ističe Radojković.

– Doduše, može se reći da je vreme legendi prošlo, vreme Džona Vilijamsa, Pepe Romera, Dijaza, Segovije. Postoji i danas puno pravih gitarista, ali ne i tako značajnih i velikih karijera poput ovih kakve su imali pomenuti muzičari, koji su bili i velike ličnosti, pa među njima i De Lusija. Na kraju krajeva, bio je to sasvim drugi vek. Mi smo dovodili i flamenko gitariste broj dva i tri u Španiji, ali za njih devedeset odsto ljudi ovde nije znalo, a svi su čuli za Paka de Lusiju. On je bio i ostaće kralj flamenka za sva vremena.

Brojni susreti sa ljubiteljima gitare u Srbiji i Beogradu, stvorili su „neku tajnu vezu“ između slavnog gitariste i ovdašnje publike, svedoči Radojković.

– Pako de Lusija je obožavao Beograd, ozbiljno se spremao za svaki nastup u Sava centru jer je znao da će sala biti puna. Sve se nastavljalo lepim druženjima posle koncerata, a da je to prijalo i njemu kao i nama potvrđivali su i ljudi iz njegove organizacije. Beograd mu je bio kao kuća – istakao je direktor Gitar arta za Danas.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=vTivQOTt9Vk]