Svaki izdavački projekat koji omogućava produkciju novog autorskog dela domaćih strip stvaralaca iziskuje posebnu pažnju, posebno kada pruža mogućnost predstavljanja mladih i do sada ne toliko poznatih autora. Izdavačka kuća „Besna kobila“ ovog jula objavila je svoj prvi domaći autorski strip, „Korporativni pandemonijum“, koji odlikuje iznenađujući kvalitet i zrelost grafičkog pristupa crtača Aleksandra Zolotića (1987), svakako, oslonjen na pouzdanu ruku scenariste Zorana Penevskog (1967), pisca, esejiste i teoretičara stripa.
Strip predstavlja bajkoliko mračnu viziju aktuelne korporativne tiranije, koja objedinjuje atmosferu trajnog ratnog stanja i bezalternativnosti korporativnog uređenja, svet utrnulog čovečanstva, anesteziranog strahom od „zveri“, odnosno maglovito predstavljenih spoljnih opasnosti koje prete urušavanju sistemu. Jer sistem polazi od pravilne pretpostavke da čovek više voli da truli u strahu nego da se suoči sa strepnjom što je oseća pred zahtevom da bude slobodna ličnost. To je svet koji sistemski eliminiše emotivnu dimenziju čoveka i utiskuje žigove ropstva kao ulaznicu za bilo kakav vid egzistencije. Ti pečati koji amputiraju emotivne kategorije bića utiskuju se potom na predmete i igračke, koje utiču na pravce razvoja svakog deteta. Ipak, osećajnost pronalazi put, te su najviši zaštitnici ovog poretka krilati činovnici bez lica, zaduženi da osećaje prepoznaju i odstrane, obezbeđujući neometani kontinuitet društvenog sistema. Pod budnim pogledom gospodara jedne nadnacionalne strukture, žitelji ovog tamnog, tako poznatog sveta, revnosno se staraju o svom ropstvu, dirljivo ga neguju, te streme ka najvišim pozicijama, koje u takvoj hijerarhiji zauzimaju, upravo, leteće bezlične birokrate najvišeg ranga.
Formativni zahvat ovog stripa staje uz bok fabularnom, i tu dolazimo do impresivnog debija novog strip crtača, Aleksandra Zolotića. Naime, na osnovu informacija predstavljenih u samom izdanju, ovaj strip i jeste nastao na osnovu Zolotićevih postojećih ilustracija i skica, no tek je u saradnji sa iskusnim scenaristom Zoranom Penevskim realizovan kao grafička novela. Ono što se, zaista, ističe jeste stilska svežina, ali istovremeno i ubedljivost grafičke obrade, neobična za prvenac jednog mladog autora. Jer, za takvu pouzdanost jednostavno je neophodno vreme i iskustvo. Mekano, ali sa autoritetom vrhunskog crtača, demonstrirao je visoku kulturu poteza, oblikujući obrise grada i siluete ispražnjenih ličnosti polutonovima sive, kao od magle sačinjene i oprašene atmosferom teskobe.
Ovaj sumorni svet bez zraka svetlosti poput izvrnute rukavice izgleda kao negacija grada na zemlji. Tako se oprostorenje ovog sablasnog ambijenta zasniva na zatvorenim i izolovanim klaustrofobičnim prostorima, dok se sa druge strane šire monumentalni eksterijeri, bezlično ujednačenih kocki, odnosno građevinskih zgrada, poput arhitektonskih maketa beskonačnih dimenzija.
Uspinjući se hijerarhijskim lestvicama takvog sveta, glavni junak u transu veruje u sve što mu se predočava, postepeno gubi prepoznatljive crte lica, te stiže do pozicije aveti vrhunskog krilatog birokrate, ostavljajući za sobom žrtve i moralne nepodopštine neophodne na putu uspeha. No, sa spoznajom lažnih pretpostavki postojanja takvog sveta i pokušajem pružanja otpora dolazi i do ukidanja razloga njegovog postojanja.
Što je poznavanje sveta veće, to i frustracija zbog nemoći postaje sve jača, te na kraju kulminira paralisanim beskorisnim življenjem. Na koncu se čini da smo, ipak, osuđeni da priznamo da ogorčenje i dalje ostaje krajnji domet spoznaje i korektivnih namera. Tako paralisani i ogorčeni podržavamo neupitnost sveta u kome živimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
