– „Dragane, viteže naš, da ima nekog ko ti je pored mača stao a da nije poželeo svet da popravi. Da ima neko ko te je takao a da se nije ogrejao. Da ima neko ko te je sreo a da nije poželeo na ramenu da ti sedi. Da ima neko ko te je slušao a da se nije grohotom smeha isplakao. Da ima neko ko te je samo jednom video a da se u tebe nije zaljubio.
Da ima takav neko, sam bi na svetu bio. Bez nas…“, rekao je Branimir Brstina, glumac i upravnik Ateljea 212, juče u dupke punom Ateljeu 212 gde je održana komemoracija povodom smrti Dragana Gage Nikolića. Počela je minutom ćutanja, koji traje već danima od kad je prostrujala vest o odlasku velikog glumca, a završila gromoglasnim aplauzom od nekoliko minuta, kao i sve vreme trajanja pesme „Flojd“ u čast svemu onome što je Dragan Nikolić bio i značio.
O tome su, jedno za drugim, juče govorili njegove kolege i koleginice, kojima izgleda nije mnogo od pomoći bilo glumačko umeće da sakriju drhtanje glasa i suze dok su stajali pred slikom Dragana Gage Nikolića ne verujući u brutalni ispis ispod nje (1943-2016).
„Dragi Gago, dragi prijatelju, znao sam da ti je teško i da ti svaki dan donosi bol koju jedino tvoja Milena može da učini podnošljivijom, znao sam da će se jednoga dana proneti vest da si nas napustio, znao sam da će ta vest obići svet. Nisam znao i nisam verovao da će me tvoj odlazak toliko umoriti. Od onog časa kad sam čuo da si krenuo putem kojim su i tvoji veliki prijatelji otišli, imam osećaj poraza. Poraza smisla i besmisla života. Ništa sa životom nije u redu. Nešto se ozbiljno i tragično desilo. I nisam znao, a verujem da ni ti nisi znao, da si toliko voljen, poštovan i cenjen u tvom Beogradu, u Srbiji, u zemljama bivše Jugoslavije. Da za života imamo snage da kažemo sve ono što ćemo reći kad neko ode, život bi nam bio i lepši i lakši“, rekao je između ostalog Duško Kovačević.
„Dragan je bio dobar čovek, imao je veliko dobro srce, mnogo je voleo ljude, voleo je život. Bio je srećan što je glumac. Voleo je svoj poziv. I mislim da je uvek bio pomalo pesnički usamljen“, rekla je Seka Sablić. Ona je ispričala da je Dragan Nikolić u strašnim danima svoje bolesti jedino bio siguran pored svoje Milene i da je uglavnom ćutao.
„Bio je srećan kad bi se setio neke uloge ili pariskih dana kada je radio u tamošnjem pozorištu. Čak je pomenuo da će se sigurno još jedanput vratiti tamo. U tim strašnim danima svoje bolesti on je bio otmen, trudio se da mnogo ne deranžira ljude koji su tu bili uz njega da mu pomognu“, kazala je Seka Sabljić dodavši da je neverovatno da u najtežim momentima nije gubio svoj veliki dar duhovitog čoveka.
„Tako, nedavno, kad se jako zakašljao, ja sam rekla – hoćeš da zovem sestru da pljuneš – a on je mirno, ne menjajući izraz lica, odgovorio – ne bi bilo u redu da pljunem sestru. Pomislila sam – evo Gage, ovo je kao ozdravljenje. Nije bilo. Dragana više nema, a ova dva dana sećanja na njega pokazuju da on zaista za sobom ostavlja veliki i neuništiv trag i da je postao nacionalna figura“, zaključila je Seka Sablić.
Rade Šerbedžija je počeo sa tim da će mnogo vode proteći Dunavom i Savom dok se ponovo ne rodi ovako briljantan glumac i božanstveni mangup kao što je bio Dragan Nikolić.
„Bilo je u ovoj našoj zemlji glumaca i glumica i, u stvari, ne postoji aršin kojim bi se izmerila, realno odredila i postrojila reprezentacija vrsnih pozorišnih i filmskih umetnika… Sasvim sam siguran da bi Dragan Nikolić u svim anketama bio u ovom timu jugoslovenske pozorišne i filmske reprezentacije. Za mene lično bio je čista devetka. Centarfor“, istakao je Rade Šerbedžija.
O retkoj kombinaciji šarma i scenskog autoriteta Dragana Nikolića govorio je Jagoš Marković, istakavši njegovu neuhvatljivu prirodnost i istinitost.
„Njega su ljudi prosto iskreno voleli. Jer on je u linku direktno sa vrednostima koje nisu trenutne, sa vrednostima koje ostaju zauvek. Zato i ide u legendu“, istakao je Jagoš Marković. On je kazao da ako je tačno da čitav svet drži nekoliko pravednika, onda je Beograd bio i ostaće u rukama Dragana Nikolića – velikog gospodina, viteza, glumčine, zvezde.
„Nije me strah za Beograd, za njegov duh, za njegovu slobodu dok je tebe. A tebe će biti uvek. Hvala ti za svaku sekundu na sceni, pred kamerama, za svaku pesmu, šalu. Jer sa tobom smo i na sceni i u kafani i na ulici bili veliki svet. Slobodan i čovečan i plemenit. A koliko je podvig trajati toliko dugo sam i svoj sa takvim moralom i nepotkupljivošću, takvim stilom… To je nešto što zna on i njegova Milena i jako malo odabranih“, rekao je Jagoš Marković uz konstataciju:
„Ako je neko posumnjao u moć umetnosti i poštenja, neka se seti da je tog dana kada je otišao na stadionu Crvene zvezde vijorilo njegovo ime i divne reči 'Dragane Nikoliću, nacionalna klaso'“.
Od glumca su se juče na sceni Atelje 212 oprostili još Dragan Bjelogrlić, Vojislav Brajović, Radoslav Zelenović, Milan Vlajčić… a u samoj sali pozorišta viđeno je mnogo poznatog sveta iz javnog i kulturnog života grada.
Mira Furlan o Draganu Nikoliću za Danas
Ne mogu i ne želim pristati na svijet bez toga izuzetnog čovjeka
S Draganom sam se smijala na minus 13 stupnjeva C, pod ledenom kišom. Oboje smo nosili elegantne čizmice od papira, usred snijega do koljena. Ja sam bila na rubu plača od muke a onda je on provalio dosjetku koje se samo on mogao sjetiti i kukanje je postalo bespredmetno. Pomislila sam: njemu bi trebalo plaćati ogromne novce samo da bude prisutan u svakoj filmskoj ekipi, čak i ako ne glumi u projektu, samo da bude tu, da nas tješi i bodri i da nam ne da da potonemo. Za razliku od svih drugih, uključujući i mene, nikad, ali baš nikad, nije se tužio na takozvane uvjete (koji su uvijek, čini se, loši). Bio je prava nepatvorena zvijezda a pri tom najskromniji glumac s kojim sam radila. Bio je melem na ranu, liječio je svaku boljku. Beskrajno dobar čovjek, rijetkost u ovom našem poslu gdje ego i taština vladaju. Beskrajno, neusporedivo duhovit. Njegova lakoća u životu i u glumi bila je zadivljujuća. Ne mogu i ne želim pristati na svijet bez toga izuzetnog, divnog, finog čovjeka. Ponosna sam na činjenicu da sam imala prilike raditi s njim i uživati u njegovoj ljekovitoj, plemenitoj prisutnosti. Treba li još reći i da je, kao glumac, bio briljantan? Sjećam ga se u prestavi „Na dnu“ Maksima Gorkog u Parizu gdje je igrao na francuskom, u internacionalnoj podjeli. Ali gledala sam samo njega: doslovno je sjajio!
Jako sam tužna. Kakva sreća u mom životu da sam ga znala i s njim radila. Milena i Dragan su označili našu epohu. S njegovim odlaskom ta se epoha polako gasi. Što nam preostaje nego da plačemo i da se bojimo onoga što dolazi?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
