Beskraj, 160 x 195cm, akrilik na platnu, 2014/15 Zoran Žugić (1950) je povezao otvaranje svoje izložbe sa promocijom luksuzno urađene i nedavno objavljene monografije o njegovom slikarstvu. Ne samo biografski podaci o školovanju Zorana Žugića – studirao Likovnu akademiju Beaux-art u Parizu, nego i podaci o njegovoj izlagačkoj aktivnosti, broju izložbi u značajnim prostorima u svetu – Parizu četiri puta, Dortmundu, Bostonu, NJujorku kao i u galerijama u Danskoj i Švajcarskoj, odmah nam kazuju o kakvom formatu slikara se radi.
p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }
Nažalost, izložba je trajala samo sedam dana. Međutim, kako smo se lično uverili poseta je bila izuzetno brojna. Jer poznato je da radovi koji se vide kroz velike zastakljene površine zidova ove galerije buduće posetioce odmah privuku da uđu ili ne. Žugićevo slike doživljavamo kao originalno, svojevrsno i sugestivno slikarstvo fantastike. Ali, bez obzira na svoju virtuelnost, svet ovih slika ima snagu i uverljivost „realnosti“, no teskobne i preteće, bolesno izmenjene, izokrenute, degenerisane „realnosti“.
Evo tih snažnih i neposrednih naših prvih utisaka pred slikama Zorana Žugića: spontano odmah osetimo da nam njegove slike neodoljivo, magnetski privlače pogled, ali ne na običan način već da moramo da uđemo u njih, u njihov prostor. Zatim, osetimo da i njihove strukture imaju nesvakidašnje snažnu privlačnost: prosto kao da nas prisiljavaju nekom svojom moćnom unutrašnjom, kao magnetskom silom, da istražujemo njihovo bogatstvo i zagonetnost. Mislimo na bogatstvo strukturalne oblikotvornosti njihovih elementarnih sastavnih jedinica iliti poteza četke gde ima srodnosti sa slikama LJube Popovića.
Slikarstvo Zorana Žugića u celini doživljavamo kao neko neograničeno bubrenje, zrenje, kiptanje, rasplamsavanje, širenje i nagomilavanje, gotovo kao neku bizarnu osvajačku ekspanziju koja je zavladala svetom, konkretno izmaštanim fiktivnim svetom njegovih slika. Narastajući proces naslaga, nanosa i izraslina oblika mineralnih i vegetativnih karakteristika, metastatički nezaustavljivim napredovanjem prekriva, zatrpava i guši sve pred sobom. Prve asocijacije posmatrača su na danas uvek aktuelan i iskreno moguć doživljaj nove buduće propasti sveta. Posledice vidimo, a uzroke nagađamo: klimatski poremećaji, poremećena prirodna ravnoteža, stalno ekološko ugrožavanje… Prirodni oblici ljudski, ili prirodnog okružja, tu su često na krajnjoj granici prepoznavanja, ispod gustih naslaga neprirodnih izraslina, samo se ponegde još prepoznaju njihovi poslednji ostaci pre konačnog nestanka kroz različite anamorfoze krajnjih, nepoznatih i nesagledivih, kakvih sve neljudskih i neprirodnih izobličenja. Poseban kvalitet ovog slikarstva je tematska i motivska radikalnost i doslednost u predstavljanju opisanih fantastičnih, bizarnih prizora kao i sasvim primerena slikarska veština i likovna sugestivnost njihove egzekucije. Većina slika je u potencijalnom, izražajnom i ambijentalnom smislu s opravdanim razlogom velikih dimenzija.
Sloj likovne naracije, koji je u manjoj ili većoj meri neizostavan sastojak svakog nadrealizma i slikarstva fantastike, u slikarstvu Zorana Žugića je radikalno i dosledno sproveden ali na sveden, sažet i zgusnut način on je vođen osećanjem za selektivnost bitnog od nebitnog u svom osnovnom izražajnom smislu. Zbog te izražajne koncentracije i sadržajnog nerasplinjavanja ove slike imaju već opisano snažno i sugestivno dejstvo. A zbog osnovne ideje i poruke ove izložbe o apokaliptičnom haosu sveta, u realizaciji ovih slika često i smišljeno ne dominira organizacijski, već njemu suprotan princip.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
