Pandur je bio svemirac na zemlji

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

– Kad smo se 1991. osamostalili, spremao sam „Lira“ i to povezujem sa tim da je Tomaž radio baš na toj predstavi sad u Skoplju. Nedelju dana pred premijeru ušao je u moju garderobu i pitao me: „Dragi moj prijatelju, da li bi ti došao u moje pozorište u Maribor?“, priseća se Polič i nastavlja – Nećete verovati, nisam ni malo razmišljao, iako mi je predložio da to učinim – tada sam radio u Slovenačkom narodnom pozorištu, nego sam mu odmah rekao da sam već razmislio i da dolazim. Pitao me je kada. Odgovorio sam – što pre. Odigrao sam predstavu u kojoj je bio i Rade Šerbedžija i odmah otišao. Tako sam učestvovao u Tomaževim počecima u Mariborskom narodnom pozorištu ali je došlo do raznih pizdarija. Hteli su pošto poto da ga spreče da radi i Tomaž je morao dati otkaz. I ja sam tada učinio isto. Nakon toga je otišao u svet, osnovao svoje pozorište, i postao najveći među najvećima – priča Polič.

On kaže da je smrt Tomaža Pandura velika tragedija.

– Nas dvojica smo bili kao braća. Imali smo neku svoju pozorišnu etiku i viziju. Kad su u Sloveniji svi pljuvali po njemu i kad nisu shvaćali njegovu poetiku i pozorišnu estetiku, ja ga nisam branio nego govorio istinu kao što govorim vama sada da je on najveći slovenački pozorišni reditelj svih vremena. Da je poživeo, a znam njegove ideje, mislim da bi postao prvo pozorišno ime u svetu. On je bio svemirac na zemlji. NJegove vizije i gledanje ovog trenutka kroz velika imena svetske literature to je nešto nevjerojatno. On je gledao u budućnost – kaže Polič.

Naš sagovornik s gorčinom komentariše to što se nakon Tomaževe smrti u Sloveniji, o njemu govori u superlativima.

– Mi Slovenci smo poznati po tome da onaj što štrči najviše dobije po glavi. Veoma se dobro sećam tih vremena devedesetih. Mnoga rediteljska, glumačka i imena su ga odbacivala. Mislili su da je to što Tomaž radi napuhano, sećam se čak izraza da je to što stvara „samo šareni cirkus“, čak glumci nisu shvaćali šta radi dok nije otišao u svet. Još dok smo radili u Mariboru počeli smo gostovati po Evropi i baš kad smo završili sve dogovore za svetsku turneju, najednom je sve prekinuto – ko je to uradio i zašto se ne zna ni do danas.

Polič kaže da je Sloveniji dugo vremena trebalo da prihvati Tomaža.

– I još ga nisu potpuno prihvatili a sad će se desiti ono što se uvek dešava. Sad kad je umro, biće najveći. Već preksinoć su bili odjeci na televiziji. Nevjerojatno, svi su pričali u superlativima. Najedanput Pandur je postao svetska marka, što je opet jedna slovenačka konstanta. Ako umreš mlad i tako velik kao Tomaž postaćeš još veći i obično, ako ovde imaš uspeh, bolje da odeš negde, biće ti tamo bolje. Tek će te onda uzdizati… – konstatuje Polič.

On ističe da je Tomaž Pandur veoma poštovao glumce i da je umeo svakog da sasluša.

– Svi koji su radili s njim su bili zaljubljeni u njega. Umeo je s glumcima i poštovao ih je. I privatno je bio neverovatno dobar i veliki čovek i što mnogima nije poznato Tomaž je bio izvanredan slikar. LJudina i intelektualac, zaljubljenik u pozorište. On je kao Kurosava koji je rekao – ja bez glumaca nisam ništa. Tako je govorio i Pandur: „Ja sam ništa. Prvo su glumci, a onda sam tek ja“. Nikada ništa nikom nije rekao iza leđa. Bio je otvoren. Umeo je svakoga da sasluša i da čuje – zaključuje Ratko Polič za Danas.

Glumac Svetozar Cvetković povodom smrti Tomaža Pandura

Savremeno pozorište ne može da parira njegovim postavkama

Glumac Svetozar Cvetković, koji je igrao u Pandurovim predstavama „Ruska misija“, „Vavilon“, „Hazarski rečnik“, kaže da je ovaj reditelj od svoje prve pojave sa diplomskom predstavom „Šeherezada“ skrenuo pažnju i izazvao kontradiktorne reakcije – s jedne strane odobravanje, a s druge oponiranje estetici, koja je već tada bila na vrhunskom nivou.

– Sve što je tada radio nadilazilo je granice pozorišta i ni danas, decenijama kasnije ne možemo naći tako nešto u našem savremenom teatru. Imao je potpuno autentični izraz i savremeno pozorište ne može da parira njegovim postavkama. Svojim radom u Mariboru, gradu u kom je rođen, uspeo je da od jedne provincijske sredine napravi evropsku prestonicu kulture. To je nastavio da čini i u Španiji, Kolumbiji, Grčkoj… gde god je radio – kaže Cvetković.

Prema njegovim rečima, i mi smo kao sredina i društvo u kojem je Pandur delimično radio dužni da reagujemo na njegov iznenadni odlazak i nepošteni odnos prirode prema umetniku.

– Ne smemo zaboraviti da je Tomažu Panduru Milorad Pavić dao dozvolu za adaptaciju njegovog romana „Hazarski rečnik“ i da je pisac je pratio njegov rad i s velikim oduševljenjem gledao premijere u Beogradu, LJubljani i Novom Sadu. Pandur je takođe jedini reditelj koji je dobio dozvolu da radi adaptaciju Markesovih „Sto godina samoće“ – napominje glumac.

On dodaje da, bez obzira na njegov iznenadi odlazak, postoje dokumenti o svim delima koje je napravio.

– Pandur je sebe video kao lovca na snove. To jeste preuzeto iz Hazarskog rečnika, ali on je zaista to i bio. Dok smo radili zajedno, često sam govorio da ono što on odsanja tokom noći sutradan postavi na sceni. Mi kao društvo imamo veliki drug prema Panduru – i zbog njegovog odnosa prema delu Milorada Pavića, ali i zbog njegovog odnosa prema profesionalnom pozorištu – zaključuje Cvetković.

M. K.