Čuveni koreograf i prvi laureat nagrade „Jovan Ćirilov“ Jirži Kilijan ponovo je gost Beogradskog festivala igre, gde se već deset godina gotovo neizostavno igraju njegovi komadi. NJegova predstava „Istočna senka“ biće izvedena večeras i sutra u Sava centru, a publika će deliti pozornicu sa igračima. Komad inspirisan Beketovim delima i dramom apsurda govori o igri života i smrti. Nastala kao posveta žrtvama cunamija u Japanu, predstava je vremenom sa novim katastrofama dobijala nova značenja. Tako i danas, dan nakon eksplozija u Briselu ona postaje nešto drugo, kaže u razgovoru za Danas Kilijan.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }
Poseban kuriozitet „Istočne senke“ jeste što na muziku koju izvodi Tomoko Mukaijama igraju stariji igrači – Sabine Kupferberg i Gari Krist. Naime, jedan od projekata dugogodišnjeg umetničkog direktora Holandskog plesnog teatra, pored NDT2 – trupe u kojoj su igrali jako mladi plesači, između 16 i 20 godina, a koji su na taj način pripremani za angažmane u svojim zrelim plesnim godinama, bio je i NDT3. Ovu potkompaniju činili su takoreći igrački seniori – u rasponu godina od 40-ih pa, kako kaže Kilijan, do smrti. Iako ova trupa danas ne postoji, slavni koreograf često sarađuje sa igračima koji su bili njen deo.
* Zašto mislite da je važno da igrači dobiju mogućnost da i posle 40. godine nastave da se bave igrom?
– Oni ne moraju da nastave da se bave plesom kada pređu 40. godinu, ali ja im dajem mogućnost da nastave time da se bave. Ne žele svi da u zrelim godinama i dalje igraju. Ali za neke igrače duhovnost i izražavanje plesom ipak je najvažnija stvar. Tim ljudima, koji i dalje imaju istu snagu i talenat bez obzira na godine u kojima su, treba dati šansu. Zamislite da glumci prestanu da glume nakon 35. godine. Ostali bismo bez toliko talenata.
* Komad „Istočna senka“ inspirisan je Beketovom poemom „Niko“…
– Obožavam Beketa već godinama, ali ga zapravo nikada nisam zaista razumeo. On je za mene uvek bio tragač – neko ko traži novi i precizan način izražavanja. Ali vraćajući se njegovom delu uvek sam nalazio nešto novo.
* Koliko je po vašem mišljenju teatar apsurda blizak igri?
– Mislim da su jako bliski jer je ples tako neobjašnjiv. Beket koristi jezik na vrlo specifičan način praveći od njega stvari koje samo jezik može da učini. U isto vreme, nema dovoljno reči u jeziku koje mogu sve da iskažu. Koristimo razne konstrukcije da bismo došli do određenih stvari koje nisu u našem rečniku. Upravo zbog toga je ples u prednosti. Ples je tako bogat i tako nedefinisan merilima literature. Kao muzika. Previše je bogat. Nije ograničen rečima. Na neki način je vrlo sličan teatru apsurda, ali je i mnogo više od toga.
* Da li je za vas ples više dramska, narativna ili apstraktna umetnost?
– Ples je u svom poreklu apstraktan. Pripovedanje priče plesom je konstrukcija baleta iz 19. veka. Ali kada sam postavio pitanje jednom čuvenom koreografu da li je bolje pričati priču ili baviti se apstraktnim delima, on mi je odgovorio pitanjem: „Šta misliš da je bolje jesti – krompir ili pirinač?!“
* „Istočna senka“ bavi se igrom između života i smrti. Kod Beketa je ta tema uvek na ivici tragedije. A kod vas?
– Za mene je sve tragikomedija. To mi je omiljeni žanr.
* Komad je posvećen žrtvama cunamija u Japanu, ali je vremenom postala i posveta svim drugim katastrofama, uključujući i nedavne događaje u Briselu. Koliko se igra kao umetnost bavi savremenim temama?
– Igra se sve više bavi aktuelnim temama. Igra je danas mnogo komplikovanija nego što je bila nekada. Danas je mnogo više multimedijalni projekat. I igrači i koreografi koriste tehnološka dostignuća da bi obogatili svoje izražavanje. Neizbežno je da igra daje svoj komentar na savremenost. Što je, po mom mišljenju, odlično.
Koreografi su amateri
– Ja nisam tipičan koreograf. Nemam svoj jedinstven pečat. Svaki komad je za mene drugačiji. Za mene je muzika velika inspiracija i samim tim svaka nova predstava je potpuno drugačija, jer na primer muzika Stravinskog i Mocarta dolaze iz različitih svetova. Ali mi smo svi amateri. Ne postoji škola za koreografe. Zato treba izučavati remek-dela prošlost, ali i drugih umetnosti i svet oko sebe. Inspiracija je svugde – kaže Jirži Kilijan.
Život i smrt
– Svako ozbiljno umetničko delo govori o životu i smrti. Time se i ja uglavnom bavim. U komadu „Istočna senka“ želeo sam da stavim život i smrt jedno pored drugog. Zato komad sadrži film o dvoje ljudi koje kasnije vidimo na sceni. Film je mrtav i govori o nekom prošlom trenutku koji se više neće ponoviti, a oni su živi. Ali kada oni umru, jedino što će ostati biće film – ističe Jirži Kilijan.
Dodela nagrade sutra
Na 12. Beogradskom festivalu igre Jiržiju Kilijanu pripala je Nagrada „Jovan Ćirilov – tragač za novim“. Ovo priznanje koje je slavnom koreografu pripalo kao „rodonačelniku u potrazi za novim“ biće mu uručeno sutra uveče nakon drugog izvođenja komada „Istočna senka“ na Velikoj sceni Sava centra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
