Istu poruku, koju je bivšoj domovini poslao Goran Bregović, da ko „ne sluša pesmu, slušaće oluju“, ekipa urnebesne muzičke komedije „Pevaj, brate“ umeće u tačnu i istinitu storiju o tri isključiva muzičara, hevimetalca /Milan Kalinić/, pop pevača /Andrija Milošević/ i hip-hopera /Milan Vasić/, koji se sreću u studiju jednog od njih i to je dovoljno za rat do istrebljenja.
Povod, da su se termini preklopili, samo je parodična metafora u kojoj se prepoznaje onaj „kratak fitilj“, koji je učinio da yu prostor eksplodira u krvave parčiće. Stevan Koprivica, kao obično, u neverovatno duhovitu komediju smešta vrlo ozbiljne poruke, ko zna da „sluša pesmu“. Najmlađi od muzičara, Uroš Džemić, umetničko ime U Džeil, ona je generacija koja je lepotu morala da traži u pank inverziji, trudeći se da negira sve ono što joj je potrebno, do bola. Milan Vasić, kao hip-hoper, rešenje je koje je, danas, u našem glumištu, neponovljivo. Ovaj mladi glumac ima ogroman raspon sredstava kojima se služi kao igračkama u teškoj umetnosti glume. Moćno vlada tonovima raspoloženja i sentimentalnosti, što je već viđeno u mnogim njegovim ulogama. U „Pevaj, brate“ je pokazao da i u „plemenitom bulevaru“, što bi bio žanr ove predstave, može da izgradi lik, koji se teško zaboravlja i dugo boli.
Andrija Milošević, danas vrlo popularan glumac, igrajući svog Marjana Devića, pop zvezdu, koja ne bira sredstva, a uspeh izmiče, ponovio je ono što dugo već njegova publika o njemu zna. Ovoga puta, na sceni teatra „Kult“, proneo je kroz komediju metaforu ex yu prostora, u malom: čoveka koji je bio, možda mogao, pogrešno birao, ostao „na suvom“, a drugi ga pretekli… Zavidljiv, na ivici egzistencije, ume da čuje tuđu muku, ali mu je sopstvena preča…
Milan Kalinić, koji je i TV zvezda, kao hevimetalac, Goran Ćirković, zvani Fajta, koji ima mali, ali dobar studio za snimanje zvuka, uveo nas je u ovu naoko šaljivu priču i frenetično izveo iz nje. Dramska uloga mu je bila da „unproforiše“ i, pri tom, jasno, otme za sebe što više.
Slavenko Saletović, jedan od najuspešnijih mejkera pozorišne komedije kod nas, umeo je da dozira tradicionalni dert, da ga usporava, smiruje i daje mu šanse, da propusti osećanje ne samo kroz reči pesme. Saletovićevi junaci su uvek živi ljudi, i zato ih publika voli.
Najzad, oni koji uživaju /a premijerna publika je stvarno uživala/ u borbi između muzičkih žanrova i poetike koju predstavljaju, zajedno sa milionima koji u njoj uživaju, mogu i tako da se učitaju u ovaj spretan pozorišni komad. Ali, osim što je idealni izbor svakog selektora jagodinskih Dana komedije, jer ima sve osobine dobre nacionalne drame, ova predstava je i škola za sve ekstremiste, da se vide, katarzično, u punoj veličini /i pri punom gasu/, da prepoznaju grotesku veličine, značaja, nametljivosti i nekritičnosti koja je mnoge od nas koštala gubitka roditelja, braće, prijatelja, domovine…
Ovaj kritičar smatra da je komad kao „Pevaj, brate“ neophodan repertoarskom pozorištu. On na komičan, muzički način, varira tragične uzroke raskola, svih i svakakvih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
