Pop kultura neće potopiti evrointegracije

Autor je nekoliko knjiga. Mnogi njegovi eseji i studije objavljeni su u prevodu na češki, engleski, francuski, nemački, mađarski, ruski, ukrajinski, beloruski, litvanski i slovački jezik.

• Kako vi, kao antropolog kulture, posmatrate proces evropskih integracija? Kakvo je političko-ekonomsko, a kakvo kulturno iskustvo Poljske?

– Ovi procesi se mogu posmatrati sa odobravanjem, a prvi razlog tog odobravanja je činjenica da skoro 70 godina nije bilo rata u Poljskoj. Na žalost to nije bio slučaj sa Srbijom, odnosno sa Jugoslavijom. Drugi razlog što ove procese integracija posmatram s odobravanjem je što smo u Poljskoj, zahvaljujući ovim procesima, došli do novih odnosa sa susedima, do nove politike prijateljstava sa susedima. Jer, mi u Poljskoj imamo dugo iskustvo sukoba sa susedima koji su bili tretirani kao neprijatelji. Te neprijatelje smo, uostalom, i sami stvarali.

I ta politička situacija, koja se može nazvati i antropološkom, nije bila politika koja nam je nametnuta spolja. Zato je uspostavljanje novih odnosa sa susedima i stvar mentalne preorijentacije. Treći razlog što na procese evropskih integracija gledam pozitivno je ekonomski. Ovde treba reći da kao antropolog ne prihvatam mišljenje da evropske integracije prati talas pop-kulture, ili čak poplava pop-kulture, kao neki cunami, koji niveliše sve razlike i lokalne kulturne identitete. To se u Evropskoj uniji ne događa. Građani se ovde sve više otvaraju prema razlikama, žive u njima i u tom pogledu antropolog može biti zadovoljan.

• Kroz čitavu vašu knjigu provlači se teza o dopunjavanju postojećeg kulturnog sloja novim iskustvima, to jest da istorija kulture ne teče kao sled raskida sa starim. Ipak, završni tekst ove knjige je posvećen internetu i u tom kontekstu usvajate termin „komunikacijska revolucija“. Po čemu je internet revolucionaran, a šta nasleđuje od prethodnih kulturnih sistema?

– Ja sam pobornik evolucije. Ono što uvek ističem kao primarni medij je živi govor. Drugi je pismo, naročito alfabetsko, a zatim sledi štampa. Retko smo svesni toga da novi medij, kada ulazi u upotrebu i postaje popularan, donosi izvesnu revoluciju. Ali promene koje iz toga proističu i dugo traju, donose veoma duboke antropološke posledice. Na primer, pojava štampe je nesumnjivo dovela do emancipacije nacionalnih jezika, a bez te emancipacije ne bi bilo savremenih naroda. Na individualnom planu, dolazi do emancipacije inteligencije – to je čovek epohe Gutenberga, o kome je pisao Maršal Makluan, koji je uveren da je racionalno i intelektualno, mnogo važnije od emocionalnog. S tim u vezi je, na primer, emancipacija, a zatim i sakralizacija teksta. A šta danas imamo? Jedna od promena koju pokreće internet je dezintegracija teksta, njegova desakralizacija, pojava novog načina čitanja, koje je, u stvari, navigacija, koje nije egzegeza. Međutim, iako je to u suprotnosti sa mojim navikama i pravilima, vidim da ima i izvesne prednosti – oslobađa imaginaciju, asocijacije, podstiče razvoj drugačijih misaonih sposobnosti. Problem koji iz toga proističe je to što se postepeno gubi kanonski tekst, a na njemu je zasnovana moderna evropska kultura, od sredine XVI veka do danas. Ali, s druge strane, javlja se globalni hipertekst u kome se današnji ljudi pronalaze i na koje on deluje podsticajno, što otvara nove još neistražene mogućnosti.

• „Učesnike Velikog Brata gledao sam retko, ali sa radoznalošću i simpatijama…“, citat je iz ove knjige, iz teksta pod naslovom Prozor u privatnost. Kasnije se u teorijskim razmatranjima ove pojave ta simpatija ne vidi. Otkud ova protivrečnost?

– Kada se pojavio reality show, mislio sam da on predstavlja teorijsko-komunikacijski problem, pojavu novog medija u okviru već postojećeg, to jest televizije. Pomislio sam da će se upravo zahvaljujući njemu televizija ostvariti, da će pronaći svoj umetnički izraz. Ali, nažalost, te moje nade i želje se nisu ispunile.

S druge strane, ono što je bila negativna strana ove pojave bio je svojevrstan pop-šund koji se zasnivao na tome, o čemu sam i pisao, da se ništa ne mora raditi, već samo biti ono što jesi. To je u suprotnosti sa čitavom evropskom humanističkom tradicijom. Međutim, ova ideologija je danas veoma raširena. Zanimljivo je bilo i pitanje koje se nalazi u naslovu ovog teksta – kako se javno i privatno prepliću, i gde su tu granice? To je, uostalom, veoma važno pitanje za kulturu uopšte, a još više od pojave interneta, društvenih mreža, određene subkulture javnog ogoljavanja. Bio bih pretenciozan kada bih rekao da znam šta treba uraditi. Samo uviđam da je to promena čitave kulturne paradigme. I kao svaka promena, donosi i mnogo dobrog, ali se još ne može reći da li, možda, donosi još više lošeg.

• Za kraj bi bilo interesantno čuti vaše viđenje situacije u Ukrajini, s obzirom na veoma specifične odnose između Poljske i Ukrajine, kao i to da ste i sami o tome pisali.

Naši tradicionalni odnosi sa Ukrajinom su veoma složeni. Treba reći srpskim čitaocima da su u prošlosti oni uglavnom bili loši. Poljaci su tokom nekoliko vekova postupali kao kolonizatori delova Ukrajine. Daleko sam od idealizacije tih odnosa danas, ali ono što sa sigurnošću mogu reći je da se u posleratnoj Poljskoj, uz pomoć intelektualne emigracije okupljene oko časopisa „Kultura“ u Parizu (Ježi Gedrojć, Česlav Miloš, Gombrovič…), odigrala velika promena odnosa prema međuratnoj Poljskoj. Izvučene su važne pouke iz poraza Poljske u Drugom svetskom ratu, koji nije bio samo poraz zbog okupacije Hitlera i Staljina, već i zbog odnosa sa susedima – zbog sukoba sa Čehoslovačkom, sa Litvanijom, sa Ukrajinom. Treba priznati potpuni politički i kulturni subjektivitet naših suseda, prestati biti njihov protivnik i ono što je veoma važno, kada je reč o Ukrajini, treba raskinuti sa tradicionalnim poljskim paternalizmom, jer je krajnji vid kolonijalizma upravo kulturni paternalizam.

U Poljskoj su simpatije prema demokratskom pokretu u Ukrajini ogromne, jer se na to gleda kao na dalji proces proširenja Evropske Unije, koji u Poljskoj gotovo da i nema protivnika.

Obrazovanje za internet

– Treba, i ovo je veoma ozbiljno pitanje, obrazovati ljude, decu, za internet, oblikujući njihove kategorije, njihove kriterijume, kako bi oni tome pristupali kritički. Potrebno je mnogo više od tehničkih uputstava za upotrebu interneta. Danas su kulturna i antropološka pitanja još uvek u senci tehničkih – ističe Mencvel.