Poslednji posetilac

Došli su da u Kamernom teatru 55 odigraju „Posetioca“ Erika Emanuela Šmita, kultnu predstavu Ateljea 212 u režiji Ljiljane Todorović. Avion je sleteo oko 22 sata. Odmah smo otišli u hotel na Baš čaršiji, gde su se smestili. U međuvremenu, zvao sam Mehu Pozderca, vlasnika restorana Slick u centru grada sa molbom da produži radno vreme jer ćemo doći na večeru. Večera je trajala do debelo iza ponoći.

U petak, 7. marta, glumce i mene, kao ambasadora Srbije, Ibrahim Spahić, sarajevska legenda, izdavač, pisac, političar i direktor festivala „Sarajevska zima“ odveo je na ručak u čuveni restoran Felini. Kad smo se pojavili, skočio je neki lokalni fotoreporter da nas snimi. Pokušao sam da se diskretno udaljim, jer su njih trojica imala impresivne crne šešire sa velikim obodom. Nisu mi dali, pa sam onako gologlav upropastio fotografiju koja i danas visi na zidu restorana.

Predstava je, kao i obično, ispraćena ovacijama prepunog gledališta. Dugo nismo mogli da se oslobodimo oduševljene publike. Niko tada, naravno, nije ni sanjao da je to bio poslednji „posetilac“ u Sarajevu.Na Draganovo insistiranje, opet smo, zajedno sa Spahićem, negde oko 23 sata, otišli u Slick. Razgovarali smo o predstavi, pozorištu, politici, sportu. Dragan i ja smo konstatovali da su nam se supruge upoznale pre šest godina, kada su zajedno išle na festival srpskog filma u Beč, koji je organizovao ambasador Mihajlo Kovač. Smejali smo se kad smo utvrdili da su one u avionu više pričale o svojim strahovima nego o festivalu i filmovima (moja supruga ne sme da uđe u lift, a Milena u avion). Dragan nas je pozvao da ih obavezno posetimo na njihovom splavu na Savi, gde provode najveći deo slobodnog vremena. Obećao sam da ćemo doći. Na žalost, nismo stigli.

„Umoran sam, odigraćemo još nekoliko puta ovu predstavu i – kraj. Nemam ja više one snage, entuzijazma i energije koju ima Voja. To je privilegija mladih“, šeretski, ali i uz dosta sete rekao mi je Dragan, pokazujući na Voju. Brajović je šest godina mlađi.

Kad sam pozvao konobara da donese račun, Dragan nije hteo ni da čuje. „Vi ste sinoć platili, sad je red na mene Čuburca“, rekao je odlučno, ne trpeći prigovore.

Sledeći put smo se sreli 19. februara 2009. na sarajevskoj premijeri filma „Turneja“. Opet su dominirala dvojica glumaca sa moćnim šeširima. O tome sam pisao u svom dnevniku za najtiražniji sarajevski list Dnevni avaz (objavljeno u broju od 21. februara):

„Sarajevska premijera filma Gorana Markovića 'Turneja'. Veliki film nastao po Markovićevom scenariju od prije 15 godina. 'Ništa u međuvremenu nisam ni promijenio ni dopisao', kaže mi Goran. Film govori o grupi beogradskih glumaca koji 1993. odlaze u ratom zahvaćenu BiH, nadajući se lakoj zaradi. Na premijeru su došli, sem Markovića, i Dragan Nikolić i Svetozar Cvetković.

Nakon filma, ministar i jedan od junaka ove priče Emir Hadžihafizbegović vodi nas na večeru u klub FIS. Znao sam da je ministar izvanredan glumac, ali nisam ni sanjao da je tako dobar i pjevač. Nikad, za ove tri godine u Sarajevu, nisam bio na 'otkačenijem' druženju sa toliko muzike, šale, igre, pozitivne energije. Ipak, sve je, manje-više, bilo pod kontrolom do nešto iza ponoći. A onda je u klub ušao – Halid Bešlić…“

Sutradan sam otišao da kupim šešir.