Foto: Tomislav PeternekSve je prolazno osim prolaznosti, samo je prolaznost neprolazna. „Sećanje u nestajanju“ ili, recimo, nestajanje u sećanju, sve je to slično kao deo životnog neminovnog, sporijeg ili bržeg procesa. Može se reći i sećanje u zaboravu ali i zaborav u sećanju. Jer i u odnosu zaborava i pamćenja zaboravljanje je ustvari sporo nestajanje. Sećanje je u nestajanju jedina karika, jedino sidro životnog pamćenja, borbe protiv prolaznosti, ali, o apsurda, i ono postepeno, ali neumitno i sigurno, s vremenom nestaje. Zato čovek smišlja razne relikvijske zaštitnike očuvanja sećanja: fotografije, razne stare predmete uspomena, spomenare, biste, spomenike, zapise, pisma i sl.
Najbliža, a vremenski najudaljenija u porodičnom sećanju je baka, sveljudsko oličenje drage, voljene osobe, često draže i od majke. Baka, brižna, posvećena i predana osoba koja za nas uvek ima vremena. Ali i njen lik, i pored sve njegove ljudske jačine, vremenom se gubi. Iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu sve više bledi u otrovnoj magli okrutnog vremena. Sa njenog portreta spiraju se vodom, kišom života, zadnji obrisi prepoznavanja.
„Niko ne može u jednoj istoj reci dvaput da se okupa.“ Razmišljao je Heraklit mračni, veliki dijalektičar večitog kretanja, prolaznosti i obnavljanja. I čuvena Prustova potraga za izgubljenim vremenom je puna nemirenja sa zaboravom, puna napora čovekove svesti i pamćenja u oživljavanju, probuđenog sećanja protiv prolaznosti života i vremena.
Ni Željka Momirov svojom izložbom ne može lako da se pomiri sa nestajanjem u sećanju. Želi da koliko može sačuva sećanje u nestajanju. Mada je njena izložba u duhu savremenih umetničkih nastojanja, njena ideja i razmišljanje u dodiru, dosluhu, sa postkonceptualnim iskustvima, i pored racionalnosti, promišljenosti projekta – koncepta ove izložbe, njen sadržaj je ozračen nekom finom neoromantičarskom nostalgijom i blagom melanholičnom setom.
Instalacijska postavka ove izložbe sadrži: tri stare fotografije umetničine bake Milene, autorski digitalno obrađene, „uramljene“ u ovalnim debljim kliritnim pločama; dve serijske kolorističke varijacije fotografija autoportreta umetnice takođe digitalno obrađene, video projekciju bakinog portreta na velikom zidu galerije uz sadejstvo audio (zvuk spiranja oticanja vode) i vizuelnog efekta (kapanja i slivanja vode – kiše) preko portreta. Prirodna sila „vode kiše“ opraće svojim spiranjem, trajnim vremenskim procesom postepenog brisanja stvari, i poslednje tragove prepoznavanja i sećanja na Željkinu baku. A portreti u debelom providnom i zamućenom kliritu, zamagljeni i delimično deformisani, bude, pored navedenih, i još neka asocijativno simbolička značenja jer podsećaju na ogledala ali i na sočiva. Izložba predstavlja vrlo osmišljen, prostudiran projekat jedne ambijentalno povezane celine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
