Preobraćanje beznadežnih

Film počinje scenom u kojoj glavni junak Limun (Nikola Kojo, jedan od deprimirajuće retkih srpskih glumaca koji razume da se u komediji ništa ne mora dodatno naglasiti ukoliko je već u scenariju dovoljno istaknuto) peva pod tušem neartikulisani „medley“ koji kreće od patriotskih užasa i narodnjaka, preko „Siđi do reke“, do, nemojte me držati za reč, novih hrvatskih pop hitova. Time nam autor filma Srđan Dragojević odmah poručuje da, kada ne razmišljamo previše već se vodimo instinktom, naše sklonosti nasumično lutaju neopterećene stilskim ili ideološkim granicama. Limun je naoko stereotipni kriminalac iz ranih devedesetih, srpski junak iz Krajina i drugih Republika Srpskih, koji neambiciozno otaljava ostatak svog života vodeći školu džudoa i agenciju za privatno obezbeđenje. No, on je veren Biserkom (Hristina Popović), pokretačem radnje, devojkom nedefinisanog zaposlenja (mada je očigledno inspirisana jednom, recimo da je to folk, pevačicom i povremenom kolumnistkinjom). Biserkin organizator venčanja je Mirko (Goran Jevtić), iz razloga svog javnog seksualnog opredeljenja neostvareni pozorišni reditelj i gej aktivista, u vezi sa takođe otvorenim, ali ni najmanje toliko angažovanim veterinarom Radmilom (Miloš Samolov). E sad, na početku svog filma Srđan Dragojević demonstrira veliku scenarističku aljkavost brojem slučajnosti kojima povezuje svoje likove. Kada u prvoj sceni filma Limunovi kriminalni neprijatelji rane njegovog psa, Radmilo je veterinar koji ga izleči. Radmilo je i dečko Biserkinog organizatora venčanja. Kada Radmilo odluči da nauči neku borilačku veštinu kako bi sam odbranio sebe i svog dečka od homofoba koji ih maltretiraju on nasumično ode u džudo klub čiji je vlasnik… da, Limun. No dobro, kroz uglavnom logičan sled događaja, Limun je ucenjen od strane Biserke da organizuje obezbeđenje predstojeće, na propast osuđene gej pride parade koju Mirko, uz pomoć još dvoje aktivista planira (film je smešten u 2009. godinu), inače od venčanja neće biti ništa. Ostavljen na cedilu od strane svojih gangsterskih zaposlenika iz agencije za obezbeđenje, Limun, u društvu Radmila, kreće na turneju po zemljama bivše SFRJ, kako bi sakupio svoje poznanike/protivnike iz ratova 1991-1999. Jasno je da postavka likova hrani scenario situacijama u kojima glavni lik ima priliku da učestvuje u efektnim dijaloškim sukobima ili daje komentar onoga što se događa. Iako stereotipno, kao i svi likovi uostalom, postavljen kao kralj treša izgubljen u vremenu, tiranosaurus koji je nekim čudom preživeo udar meteora, Limun ni u jednom trenutku nije nakaza koju gledamo sa visine, već osoba sa kojom se kao gledaoci identifikujemo, pri čemu neću ulaziti u moralne implikacije poistovećivanja sa ubicom i kriminalcem, jer film je jedno a realnost nešto drugo.

„Parada“, kao angažovana komedija, ima uzore u „Kavezu za ptice“ (poznatijem i kao „Ako ste ikada hteli da vidite Džina Hekmena u haljini…“) ili, manje očigledno, možda zapravo to ni sam autor nije primetio, filmu „Rusi dolaze!“ Normana Džuisona. Optimistička ideja koju iznose suštinski je ista: suočeni sa, često nevino banalnom, ljudskošću u „drugom“ koje ih toliko plaši, pripadnici zadrte većine, bili oni američki provincijalci zastrašeni sovjetskom invazijom tokom hladnog rata, ili balkanski mačo tipovi, shvataju da smo svi u osnovi isti i merimo se po nekim važnijim kriterijumima kao što su sposobnost da se žrtvujemo za prijatelja, nevezano za to uz koju himnu plačemo ili koji nas polni organ uzbuđuje. Međutim, „Rusi dolaze!“ do kraja ostaje komedija (tj. niko ne izgubi život) dok Dragojević u želji da šokira, bez obzira na tematiku, klasičnom srpskom komedijom uljuljkanu publiku, na kraju čini žanrovski preokret, rizikujući da izgubi kontrolu nad svojim filmom (što mu se već jednom dogodilo u „Ranama“). Da li je uspeo u svojoj nameri? Uz nepripremljenu i nerealnu transformaciju Limunovog sina, mladog ultra-desničara (koja se desi u sekundi, kao da je toliko lako pobediti zlo u sebi), tragičan kraj je, čini mi se, ostavio publiku hladnom i ne bih rekao da su se ti dvadesetogodišnjaci na povratku kući ubili od diskusije na temu surovog buđenja koje im je reditelj priredio. Usput, ikonografija hordi zla je u previše „skinheads“ ključu, što takođe odudara od realnosti i sprečava publiku da se pogleda u ogledalo. Setimo se, onaj mladac koji je šutnuo kamermana pa za to bio kažnjen kućnim pritvorom nije bio ni ćelav ni prošaran kukastim krstovima, već i sam odeven u seksualno dvosmislen narandžasti šorc. Bez obzira na sve, kada bi samo jedan procenat publike nakon gledanja filma zaključio da i ne bi bio smak sveta kakav poznajemo kada bi se dva muškarca držala za ruke na ulici, „Parada“ bi donela mnogo više koristi nego štete. Međutim, plašim se da taj rezultat nije postignut, upravo zato što je Srđan Dragojević u jednom trenutku prestao da pravi komediju i počeo da pravi politički pamflet, što je pogubno, koliko god da je poruka časna. A možda Dragojević, ipak, kao diplomirani psiholog, zna šta radi i kako valja sa Srbadijom…