S crvene na roze

                       p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } Aleksandra Kolontaj, ruska i sovjetska komunistkinja, znatna je ličnost svetskog feminizma, i u njemu posebna. Zašto posebna? Zato što u feministički zahtev uključuje neizostavno i klasnu borbu. Zapadnoevropski i naročito američki feminizam posle Hladnog rata to je izgubio iz vida. Ovo neuviđanje, ideološko je slepilo. Feminizam izvan klasne borbe puka je univerzitetska dosetka dobro situiranih profesorki.

Na jedan, mora se priznati, ideološko-dendijevski način, bit ove stvari, kako ju je videla i njegova saborka Aleksandra Kolontaj, najbolje je izrazio Vladimir Iljič Lenjin u programskoj sentenci: „Naš zadatak je da svaku kuvaricu naučimo da upravlja državom.“

Uprkos njenoj duhovitosti, ko se danas seća ove rečenice? Taj zaborav govori o dubokom gubitku humora u komunizmu posle Lenjina, i liberalizmu posle pada Berlinskog zida. A bez ironije nema istinske levice – bez tog neverovatnog spoja ironije i patosa, koji nadahnjuje i navedenu misao, a eliminiše sarkazam i sentimentalizam.

Ta misao na sebi, pre svega, nosi žig dadaizma, a dadaizam nije tek igra neologizmima i oksimoronima, detinjskom mudrošću i kritikom senilnosti evropskog intelektualizma koji nije uspeo da spreči ni Prvi ni Drugi svetski rat. Dadaizam je umetničko predosećanje i kamerno ostvarenje jednog mogućeg, ali malo verovatnog sveta u kojem svaka kuvarica zna da upravlja državom; sveta u kojem državi nije potrebno da je vode profesionalni političari kao psa na povocu.

Lenjin se nalazi u egzilu u Cirihu kad se tu objavljuje dadaizam. Dakle, dadaizam, ali i čitava paleta od dadaizma ranijih ruskih avangardnih pokreta (o kojima u našoj prestonici upravo svedoči odlična izložba u Muzeju istorije Jugoslavije „Ruska avangarda u Beogradu“) – koji će, kako kažu i Maljevič i Tatlin, nagovestiti Oktobarsku revoluciju i na izvestan način nagovoriti na nju – svojom borbom protiv normiranosti i kanona u umetnosti, svojim zahtevom za apstrakcijom kao vizijom, nadahnjuju, doduše nedugo, i rani život u Sovjetskom Savezu, i utiču na strukturu kritičkog mišljenja Aleksandre Kolontaj o položaju žena i radničke klase, i o formama ljubavi u neslobodnom svetu.

Patetiku i sentimentalizaciju horizonta očekivanja (od) ljubavničke ljubavi Kolontajeva razotkriva kao društveno uslovljene forme emocionalnosti koje sprečavaju misao o potlačenom položaju žene u društvu, u braku, u porodici, u muško-ženskom odnosu i seksualnom činu. Neophodan je, dakle, kubizam ljubavi! Kao pokret, kubizam stoji u korenu ruske avangarde!

Dramaturškinja i rediteljka „Crvene ljubavi“ u Bitef teatru, sačinjene „po motivima romana Aleksandre Kolontaj“, piše u programu da se njena predstava „bavi revolucionarnom idejom ljubavi i dovodi u pitanje patrijarhalne i kapitalističke društvene mehanizme koji su oblikovali ljubavne odnose i njihove današnje društvene oblike (re)produkcije svakodnevnog života“.

Uprkos ovom visokoparnom obećanju, predstava se bavi jednim uobičajenim ljubavnim trouglom u kojem, doduše, supruga pati ne zato što je muž vara, nego zato što nije iskren prema njoj, ali sentimentalistički ronzajući po sceni tako da uništi i svaku pomisao na pomenutu „revolucionarnu ideju ljubavi“. Kad uz to kompozitorka Ana Ćurčin, svirajući gitaru, bez ikakvog ironijskog odmaka otpeva i sentiš-refren: „Ovo je, dragi, brodolom“, nalazimo se ne usred bure protiv „patrijarhalnih i kapitalističkih društvenih mehanizama“, kako beše rečeno, nego na ljuljuškajućim vetrićima kiča. A kad se na to nadovežu još i stihovi zvezda naše estrade: Leontine Vukomanović, Marine Tucaković, Zorana Kikija Lesandrića, Severine Vučković i ostalih, koje Milica Stefanović, Jelena Ilić i Vladimir Aleksić pevaju sa uživljavanjem, onda i sam naslov „Crvena ljubav“ spada na roze.

Kakve veze ima ova herc-noveleta sa smelim idejama i odlučnom praksom Aleksandre Kolontaj, to ni Olga Dimitrijević nije znala, jer je bio mrak, jer je bio mrak.