Sramota zbog ljudskosti

Zašto je dečaku (u redu, Travnik je bilo pretežno muslimansko mesto, valjda), u prvom izvodu iz matične knjige rođenih, nasumično upisano upravo ime Haris Pućurica? Tako, da bi kasnije služilo temi koju film juri. Nakon što ga premeste u Beograd – a dečak u tom trenutku još uvek hoda na četiri noge i proždire hranu tek nakon što je prospe po podu – da li je uverljivo da bude smešten u ustanovu za decu bez roditeljskog staranja a ne na Vojno-medicinskoj akademiji, u nekoj dečjoj bolnici, na bilo kom mestu donekle prilagođenom za takve slučajeve? Nije uverljivo, naravno, ali valjda je tako bilo u stvarnosti. Ipak, sva ta pitanja, zapravo, ne bi trebalo (ili bi autor filma tako hteo) postavljati. Jer, „Ničije dete“ film je koji se sastoji iz, jednim delom, antropološke studije, a drugim, zbog čega je, verujem, i ostvario festivalski uspeh, analize nasumičnosti religijskog (zapravo, svakog) određivanja koja nam definiše živote i društvene pozicije. Dve trećine filma čini sat vremena dečakove socijalizacije u domu. Na početku, Haris trpi ponižavanje zato što je drugačiji, no, to ubrzo prestaje i dominantnu ulogu u njegovom životu preuzima Žika, prvi drug (možda i jedini), koga će on u životu steći. Kroz odnos sa Žikom uspostavlja se analiza različitosti u ponašanju između ljudi i životinja. Vukovi se biju oko hrane, sukobljavaju oko prava na ženke i nikada nemaju trenutke saosećanja, ili bilo kakvo drugo ponašanje koje je rezultat samosvesti. U isto vreme vuk nikada neće da izda člana svog čopora, onako kako to Žika bezdušno uradi kada po njega dođe neodgovorni, potpuno pogrešni otac, samo da bi ga iskoristio i odbacio. Nakon što je, iz prve ruke, spoznao svu lepotu ljudske egzistencije, tj. svakodnevnu „prevariti samo da bi i sam bio prevaren“ realnost, dečak potpada pod silu sistema. 1992. godina je i Haris, zahvaljujući imenu, biva deportovan u Bosnu, „među svoje“, gde postaje pridruženi član, neka vrsta maskote, muslimanske jedinice tokom građanskog rata što, naravno, vodi ka potpunom gubitku vere u ljudski rod i povratku u šumu.

Sve to je sasvim profesionalno i promišljeno prikazano, no, možda je osnovni problem filma očekivanost. Priča je, svakako, zanimljiva i pruža prilike za simbolička i politički angažovana čitanja. Sa druge strane, festivalski format (linearnost, kamera iz ruke, odsustvo muzike – ukratko, obeležja „Dogme 95“) onemogućava estetska iznenađenja i rezultira mlakim utiskom i odsustvom energije, što je gotovo neverovatno kada se film, između ostalog, a svakako na prvom nivou, bavi onim zverskim u čoveku. Angažovanost je, takođe, upitna. Religija je zlo, to znamo, ali oni kojima bi to valjalo ušrafljivati u glavu film, zbog narečene festivalske estetike, neće ni gledati. Ipak, koliko god meni bio nezanimljiv, a jeste u priličnoj meri, ljudima se, i to onim kulturnim, načitanim, dakle, nekakvoj eliti, univerzalno sviđa. Da li zato što misle da tako treba da ne bi bili izbačeni iz čopora ili ih zaista dira i tera na promišljanje manje je bitno.

* * *

24. marta 1999. godine bio sam na drugarovom rođendanu, i u trenutku kada se začula sirena, sam u njegovoj sobi gledao album sa fotografijama (slikanim idiotom, pa razvijenim u foto radnji – da naglasim praistoriju u kojoj se to dešava), uspomenu na jednu našu pijanu nedelju na Vlasinskom jezeru tokom koje je bilo i privođenja u policijsku stanicu u Vladičinom Hanu (mislim, šta očekivati kada se krakati metalac sa kosom do struka i zdepasti dizelaš zajedno šetaju gradom – sumnjivo je to i valja proveriti). U stvari, mogu da izdvojim tačan trenutak prve sirene tokom kojeg sam klibereći se gledao jedno blentavo lice sa fotografije i nastavio da se kliberim dok je sirena svirala svoje. U dnevnoj sobi, neka devojka je počela da nekontrolisano psuje našeg vođu, nekakav stariji čovek se pojavio, komšija ili tako nešto, i savetovao nam da ne idemo kućama u grupama jer ima sve da nas pokupe… Nije među nama bilo previše patriotizma (ili jeste, onog pravog, šta god to bilo) ali je bilo nekog nedefinisanog unutrašnjeg besa i očaja i čini mi se da je Holanđanin i Beograđanin Marius Hrauthof prvi to osećanje uspeo da tačno prenese u jezik filmskih slika. Bilo je grozomornih, patriotskih („Ranjena zemlja“) i potuljeno patriotskih („Rat uživo“) pokušaja i ranije, ali izgleda da je morao da se pojavi čovek koji ne govori srpski jezik pa da se dogodi film koji, donekle, pokazuje realno stanje stvari. Igrani film, ipak, zavisi od priče i likova a ne od stanja. „Nebo iznad nas“ sastoji se od tri priče. Prva je o glumici Ani koja proba predstavu u pozorištu „Duško Radović“, druga o sredovečnom Slobi, šefu noćne smene u zgradi Televizije Beograd u Aberdarevoj ulici i treća je o Bojanu, mladom tehničaru u realizaciji programa na istoj lokaciji. Iako ih vezuje zlokobno mesto radnje, troje junaka vode odvojene živote. Ana je svet za sebe dok Slobu i Bojana deli generacijski jaz i tokom filma imaju jednu ili dve zajedničke scene. Reditelj je, školski, uspeo da na taj način zahvati supkulture umetnika, potencijalnih umetnika i običnih, radnih ljudi koji, uz opasnost sa neba, osećaju i približavanje redovne, biološke smrti. Ipak, naše junake spaja želja za neučestvovanjem. Ana pokušava da se bavi svojom umetnošću i opire se nagovaranjima reditelja predstave da odrecituje par rodoljubivih stihova braniocima mostova („treba to“, kaže Tihomir Stanić koji proždire uloge tog tipa). Bojan živi sa devojkom, uzbuđenom otporašicom koja opsesivno gleda satelitske kanale, surfuje po dial-up internetu i smatra da se mora biti delom događaja. Sloba je otpremio porodicu na selo i sam u svom stanu, ili na poslu, okružen uspaljenim ili manje uspaljenim mladim glavama, jedino želi da preživi. „Nebo iznad nas“ uspeva da nas navede da navijamo za triling glavnih junaka, uglavnom zato što su oni ljudi koji odbijaju da se kompromituju dok, neminovno, postaju žrtve događaja na koje jedinka ne može da utiče. Problemi, donekle, nastaju na pojavnim nivoima. Dijalog je u prvih desetak minuta očigledno preveden sa engleskog jezika, no, čini se da glumci postepeno pomažu samima sebi i tekst koji izgovaraju je sve prirodniji kako film odmiče. Takođe, reditelj ima fetiš oblačenja. Zgodna je to dramska radnja, stavljanje maske, pripremanje za društvenu ulogu, pretvaranje intimnog u javno, no, kada se Ana po ko zna koji put priprema za izlazak iz stana, to postaje zamorno za gledaoca. No, važnije je što film uspeva da vas podseti na trenutak kada je vaš prijatelj u aprilu 1999. zadovoljno rekao kako je čuo da policija izbacuje Šiptare u Albaniju i cepa im pasoše da se nikada ne vrate a vi ste promrmljali „to je dobro“, ne zato što ste to mislili već da izbegnete sukob. I još uvek vas je sramota zbog te tri kratke reči.