Trska Dželaludina Rumija

Ja sam ih sve iskoristila da bih razgovarala sa Dejanom Bogdanovićem. Povod je bio njegov dolazak u Prijepolje, nakratko, kako bi posetio Muzej i manastir Mileševu sa grupom prijatelja iz Francuske, a potom put nastavio preko Sopoćana i Studenice do kosovskih i makedonskih manastira. Ali da priču vratimo na početak, a to znači da se vraćamo u 1933. godinu kada se uglednom advokatu Jakši Bogdanoviću rodio sin.

– Ne, nisam rođen u Prijepolju. Ja sam se rodio u Beogradu zahvaljujući našem šoferu Mehu. Naime, moj otac se kartao, pa je poslao šofera Meha da moju majku odveze u Beograd našim kolima kako bi se porodila u bolnici, pomalo šeretski priča mi tu zgodu o svom rođenju. I, nekako, kao uvod u ono što će slediti kao obeležje sopstvene akademske karijere i životnog opredeljenja, kazuje mi o stricu koji je bio stipendista poslednjeg (ili pretposlednjeg) sultana, te je u Galatasaraju završio gimnaziju na francuskom jeziku, a pravni fakultet u Parizu još pre prvog svetskog rata.

– Ne, nisam ni školu završio u Prijepolju. Naime, pored nas je stanovao učitelj Filimon Purić, koji mi je savetovao da ne dolazim u školu, jer beše ratno vreme, a moj ćaća, Jakša, već beše u italijanskom zatvoru. Odatle je brzo otišao u partizane. Bio sam sa majkom Dušankom. Ona je rođena u Rimu, od roditelja Srba. Moj deda po majci Miodrag T. Ristić bio je prvi prevodilac „Vladaoca“, čuvenog dela Makijavelija, sa ita lijanskog. On je dao dušu italijanskom, kao što ću ja dati svoju dušu persijskoj književnosti.

Ali pre toga valjalo je prebroditi rat, a Italijani behu u Prijepolju i jednoga dana „sinjor kolonelo“ najavio se Dušanki Bogdanović da ga primi na čaj i izrazi želju da se u Prijepolju otvori jedan italijanski kulturni centar, uvažavajući činjenicu da je ona rođena u Italiji i da govori italijanski.

– Bila je 1943. godina. Moja majka je ćutala mudro, a sinjor kolonelo je shvatio. Italija je kapitulirala, a ja sam sa majkom otišao kod dede u Beograd.

Tako sam ja maturirao u Beogradu 1951. godine. Te priče iz „1001 noći“ sam voleo da čitam i nekako stalno sam žudeo za tim nasleđem, tim hrišćansko-islamskim laičkim Prijepoljem ili, kako bi to rekao persijski pesnik Dželaludin Rumi, to je „onaj otkinuti deo od trske koji je postao svirala ali ta svirala stalno žali što je otkinuta od te trske“. To je moto mog života i zato sam stalno želeo da se vratim. Eto, upravo sam se vratio, ali uskoro odlazim na još jedan put, i to posle 39 godina. Ponovo ću videti Iran. Naime, želim da uspostavim direktan kontakt ovog područja sa Iranom na polju persijske poezije. Kod Rudog postoji selo Sudići, odakle je Ahmed Sudi, koji je prvi na staroturski protumačio stihove velikog persijskog pesnika Hafiza. Ceo intelektualni zapadni svet je upravo preko Sudija i upoznao Hafiza i ja želim da povežem ovo područje sa Širazom, da se napravi jedan intelektualni put, a muzej u Prijepolju bi mogao da koordinira u tom projektu da moji prijatelji Persijanci dođu u Sandžak.

Ali, vraćamo se u pedesete godine prošlog veka. Tada je Bogdanović završio na Filološkom fakultetu u Beogradu arapski i turski jezik. A onda je put vodio do Pariza i Nacionalne škole orijentalnih jezika, gde studira persijski jezik i književnost. Kako je bio drugi na listi po uspehu, dobio je stipendiju za doktorat koji je tradicionalno dodeljivao Teheran. I Bogdanović je počeo da priprema doktorsku tezu, a u neprocenjivo blago Orijentalnog instituta u Sarajevu uveo ga je Nedim Filipović. Tu je fotografisao originalne persijske tekstove. I prvi put se upoznao sa stihovima Derviš paše Bajazita Agića iz Mostara iz 16. veka („Primio sam tvoje pismo i toliko me obradovalo da sam ga stavio na srce ali se bojim da ga moje srce ne sažeže, pa sam ga stavio u oči ali sam se uplašio da ono što je napisano ne operu“).

– Sve sam ja to čitao u Gazihusrefbegovoj biblioteci i sve to što sam fotografisao ja sam poneo sa sobom na put do Teherana. Na granici sam bio „sumnjiv“ jer je to ličilo na neke šifre. Ali moj ćaća Jakša bio je u to vreme pomoćnik ministra trgovine i snabdevanja u Vladi Srbije, iz ovih krajeva takođe, te je moj ćaća nazvao ministra unutrašnjih poslova Slobodana Penezića, koji je lično intervenisao. Tako sam bio prvi koji je u Teheranu na persijskom jeziku odbranio doktorsku tezu na temu iranske civilizacije i persijske književnosti u Jugoslaviji, a prvi deo te teze odnosio se na derviše mevlevije koji su upravo na ovim prostorima promovisali tu književnost.

Bogdanović je preveo na francuski knjigu o „Sedam vezira“, neku vrstu skraćene „1001 noći“ kolekcije UNESK-a.

– Već dugo zaokupljen sam beogradskim nadrealistima među kojima je najviđeniji Dušan Matić. On je muž rođene sestre moje majke. Popularišem ga među Francuzima.

A Prijepolje?

– Bio sam duže, dakle, oko mesec dana u Prijepolju samo 1951. godine. Bio sam kraće i pre šest godina sa nekoliko prijatelja Francuza. Ove godine sam došao već sa grupom od desetak, jer sam se veoma obradovao nagradi koju je prijepoljski Muzej dobio u Portugaliji, priča Bogdanović, slikovito, duhovito i tako toplim glasom da poželite da nikad ne prestane ta priča o dalekom, tajanstvenom i divnom svetu persijske kulture i tako punom i sadržajnom sopstvenom životu.

Svaštar i ništar

Pariz je bio grad u kome je doktor Dejan Bogdanović počeo svoju akademsku karijeru, vodio persijsku sekciju biblioteke orijentalnih jezika u Parizu.

– Ali mene su zvali „svaštar i ništar“. Naime, osim što sam predavao, ja sam se veoma zanimao za film. Tako sam posle uspeha prvog filma Emira Kusturice „Sjećaš li se Doli Bel“ došao na ideju da predstavim jugoslovensko društvo preko filma, kako bi bolje razumeli jugoslovensko kulturno nasleđe i narod. Potom sam to isto učinio i sa Iranom, predstavljajući persijsku civilizaciju kroz kinematografiju njihovog reditelja Abaza Kiarostamija, koji je postao popularan na zapadu – kaže Bogdanović.