Ukusno vajanje izraza

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Završni koncert iz aktuelnog ciklusa „Kolarac – Tvoj svet muzike“ Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, na scenu Velike dvorane izvodi Kamerni orkestar „Franc List“ iz budimpeštanskog komšiluka, sa solistom i umetničkim vođom za ovu priliku – kineskim violinistom Ningom Fengom. Program sačinjen od dela Mocarta, Sarasatea, Barbera i Bartoka, ljupko nas je proveo tako kroz sve detalje umetničkog svetonazora ovog renomiranog ansambla, a uz to nas suočio pride sa temperamentom i prefinjenošću u isti mah njihovog izabranog soliste ove večeri Ninga Fenga. Ovaj koncert demonstrirao je još jednom takođe svu posvećenost mađarskih muzičara negovanju lepote zvuka i osobenom studiranju stila, o ma kojem žanru da je reč, što svakako pleni pažnju slušalaca uvek kada su u prilici da tome prisustvuju. U tom smislu, ni ovaj nastup nije bio izuzetak.

Već uvodni Mocartov Koncert za violinu i orkestar br. 5 u A-duru K. 219, donosi nam Ninga Fenga u punom delikatnom sjaju, kao samozatajnog solistu ovde, što razotkriva na jedan suptilan način sve decentne raskoši muzike Volfganga Amadeusa. Ima tu delikatesa poput bogatih boja i saglasja u ansamblu, povremeno čineći ga nalik velikom orkestru. Potom, tu je i Fengova gusta dinamička paleta u jednom filigranskom rasponu nijansi, bespogrešan pogon njegovog pulsa, skupna prenežnost polaganog stava, te otmena rascvrkutanost onog finalnog, sa demonskim virtuoznim finesama katkada. Naredni Sarasate, međutim, teško da će biti nešto poput predaha. NJegove „Ciganske melodije“ op. 20, strastvene su i nabijene elektrikom iz pradrevnosti, oštroumna bravuroznost Fengova zacakljena je od žestice jednog energičnog violinskog iskaza, a u dodiru sa ansamblom okolo, posvuda se u momentima rastreperi ona senzualna plamteća put Sarasateovog dela.

U nastavku koncerta, slušali smo Barberov „Adađo“ op. 11 za gudače, sa njegovim turobnim, melanholičnim dražima, u jednom ukusnom vajanju izraza, čiste emocije ozarenja i uzbudljivih vibracija. Najzad, Bartokov Divertimento za gudački orkestar iz 1939. za kraj, donosi još i jedno razvijoreno osećanje svemoći modernih vremena, u kojem se mehaničke cvasti gradova i njegovih saobraćajnica, žarenje njegovih mnogolikih svetiljki, jureća prevozna sredstva i sanjarenje o kosmičkim putovanjima, no i haos emocija i raspoloženja u savremenosti, sa svom zabrinutošću ali i spiritualnom subverzivnom supstancom – sve zajedno nekako stapa u poeziju duha, spokojstvo i milozvučnost u sred džungle buke, gotovo pa nečujno stenjanje bića, što se naglo međutim pretvara u kakvu preteću košnicu odnekud iz dubina. Finalni stav isijavaće zato razuzdanošću jarkog folklora, a britki će ritam zapadati i u svoje meditativne rukavce, pune lekovite plemenitosti, sa Fengovim violinskim udelima koji ovom kompleksnom mehanizmu dodaju solidnost i burnu fantaziju. Veoma šarmantno veče.

„Ciganske melodije“ op. 20, strastvene su i nabijene elektrikom iz pradrevnosti, oštroumna bravuroznost Fengova zacakljena je od žestice jednog energičnog violinskog iskaza, a u dodiru sa ansamblom okolo, posvuda se u momentima rastreperi ona senzualna plamteća put Sarasateovog dela