Vidim i čujem radoznalim beogradskim očima i ušima

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Kulenović je naime nosilac izuzetnog zvanja Zaslužnog građanina Čikaga u klasičnoj muzici u 2015. godini. On je večeras na sceni Kolarca u Beogradu da sa prijateljima iz Filharmonije izvede Simfonije br. 1 Hajdna, Betovena i Malera u okviru ciklusa „Za početnike“, što su sve važni povodi za ovaj razgovor i, naravno, odlazak na koncert.

* Kako izgleda biti Zaslužni građanin tako izuzetnog grada kakav je Čikago, kako biste taj grad opisali nekome iz Evrope i od čega se sve sastoji vaš lični i umetnički odnos sa njim?

– Jako mi je drago da sa ovim priznanjem mogu da nastavim da na lep način predstavljam našu zemlju i prvenstveno svoj grad Beograd. Iako sam svojim radom u umetnosti doprineo gradu Čikagu toliko da zaslužim ovo priznanje, ja ga prvenstveno prihvatam kao Beograđanin. Drago mi je što sam već u prvoj godini života tamo sarađivao sa dve najveće muzičke institucije – kakve su Čikaški Simfonijski orkestar, kao i „Lyric Opera“ – i da nastavljam da razvijam svoj orkestar u Lejk Forestu u blizini.

Čikago je inače grad kojem većina američkih gradova može zavideti, ali i pored impozantnog nivoa, karakter grada, kao i ljudi u njemu, odlikuje se jednom nepretencioznom jednostavnošću koja mi se jako dopada.

* Čikago je i grad izuzetne kulture i veoma prepoznatljiv upravo po svojoj muzičkoj sceni koja je raznovrsna. Kakav je vaš doživljaj zvuka grada Čikaga, osluškujete li i drugačiju muziku osim klasične?

– Sa jednom od najozbiljnijih scena klasične muzike u svetu, Čikago je zaista san za jednog muzičara. Ja sam prvi put čuo veliki Čikaški Simfonijski orkestar pod svojim vođstvom, što mi je bilo izuzetno drago, ali mi je, i kao delu publike, veoma važno da živim u gradu sa jednim od najboljih orkestara u svetu. Muzeji u Čikagu su takođe jedno veliko blago koje obogaćuje radoznale poput mene, a i sam grad je arhitekturalno remek-delo. Što se tiče zvučne arhitekture Čikaga, to je takođe jedan od najvećih džez centara u svetu, koji me je osvojio i iz te perspektive. Ipak, moram vam priznati da je sve ono što vidim i čujem bilo gde u svetu lepo, jer to vidim i čujem radoznalim „beogradskim“ očima i ušima.

* Šta odlikuje Severnoamerički kontinent, Sjedinjene Države kada je o umetničkoj, klasičnoj muzici reč, u odnosu na Stari kontinent? Kako toliko prostranstvo, toliko različitih kultura jedna uz drugu definišu muziku?

– Muzika jeste naš univerzalni jezik bilo gde u svetu, ali koliko god da smo mi muzičari njen instrument koji ona vaja kroz vreme, i mi sami kao i naša sredina takođe vršimo uticaj na njen oblik. Kao dirigentu koji putuje, nekada iz nedelje u nedelju sa jednog kontinenta na drugi, te razlike su jako očigledne. Naš zadatak je da razumemo sredinu u kojoj smo, i negujemo njenu istinu u muzici koju stvaramo. Na taj način muzička dela nastavljaju svoj život i razvijaju se kroz vreme, sa nama.

* Imali ste izuzetne američke profesore i mentore tokom svojih studija – možete li nam reći nekoliko reči o onim najizuzetnijima među njima za vas?

– Najveći profesor mi je bio Kurt Mazur, u stvari Nemac, iako je jedno vreme bio šef NJujorške filharmonije. On će u muzičkoj istoriji biti zapamćen kao titan među dirigentima, i četiri godine koliko sam imao prilike da učim od njega su bile i više nego formativne. Najdraži mi je bio DŽejms Deprist, sa kim sam takođe studirao na „DŽulijardu“. Isto tako veliki dirigent, on je bio izuzetan filozof i mislilac, i kontakt sa njim mi je otvorio jednu produhovljenu dimenziju u dirigovanju za koju sam mu zauvek zahvalan.

* Koje je vaše najomiljenije delo koje je napisao vaš otac Vuk Kulenović, a koje najradije postavljate kao dirigent?

– Definitivno „Slovo o Svetlosti“, koje je u meni osvojilo mesto kao jedno od najvećih dela muzike. Još uvek nisam imao prilike da dirigujem „Slovo o Svetlosti“, ali se nadam da ću ga jednog dana, u ne dalekoj budućnosti, zvučno osvetliti sa svojim dragim prijateljima iz Beogradske filharmonije.