Zapanjivanje

Dramaturškim adaptiranjem reditelj Egon Savin toliko je kresao i lomio po Pirandelovom komadu „Čovek, zver i vrlina“, da mu je sasekao sve grane i presekao stablo, ostavivši za sobom samo panj. Jeste to sad nekakva priča koje ima i u Pirandelovom komadu, ali bez duha samog tog komada, bez karaktera njegovih karaktera, bez ideje kritike maskulocentričnog društva i podređenog položaja žene u njemu – jedan splasnuli sižejčić koji više nema nikakve veze sa razbokorenom, razračvanom, sočnom komedijom Pirandela.

Reditelj je zatim promenio i ritam i tempo. Ako ta tri čina kod Pirandela ne traju baš kratko, ali teku u furioznom tempu kao u komediji delarte, kod Savina promaknu za jedva sat vremena, ali se vuku kao gladna godina. Postignuće je kratkotrajno a dosadno.

U osnovi je ljubavni trougao: muž, supruga i njen ljubavnik, koji je i kućni učitelj njihovog sina. Oba muškarca, u stvari, podjednako iskorišćavaju ovu ženu, koja se prema njima, ispunjavajući im suprotstavljene želje, ponaša poput automata, kako sugeriše Pirandelo. Savin, međutim, ovoj žrtvi pridaje osobine pasivno-agresivne vladarke u ovom trouglu, a dvojici, inače sličnih, muškaraca, oduzima brutalnost. Na liniji ovih promena i glumci tumače svoje uloge.

Marko Živić pripitomio je Profesora Paolina, inače izrazitog nervčika koji je po svom karakteru slika i prilika Kapetana Perela, svog takmaca. Razlika među njima je samo u tome što Kapetan ne želi više da spava sa svojom suprugom pa to i ne čini, a Profesor to čini i ostavlja je u drugom stanju. Profesor ne želi nikakve obaveze, a ima odličan moralni izgovor za švaleraciju, sasvim u maniru komedije delarte: jednoj seksualno zapostavljeno gospođi u punoj snazi samo čini uslugu.

U osnovi ovo je farsa, ali s jarkim društveno-kritičkim senkama groteske. Za to senčenje naročito je bitna scena u kojoj Profesor priprema Gospođu Perela za njenog muža, da bi ga namamila u krevet, šminkajući je i odevajući kao drolju (baš tako kaže Pirandelo). To je jedna užasavajuća scena koja podseća na čuveno ljubomorno mučenje supruge u komadu „Večeras improvizujemo“. U beogradskoj predstavi, to je pak laka, estradna sekvenca.

Kapetan Perela „ima izgled jednog ogromnog brekćućeg čekinjavog divljeg vepra“, veli Pirandelo. Kod Savina, on je degradiran na običnog mornara. To narušava čitavu socijalnu strukturu komada koji je kritika dobro situiranog sloja društva. Jovo Maksić Kapetana, koji dakle nije kapetan, ne glumi kao čoveka koji svoju ženu iscrpljuje apstinencijom, jer u tome nalazi veće zadovoljstvo negoli u seksu s njom, već kao jednog mlakonju-galamdžiju čije vikanje doduše para uši, ali nikog ne uznemirava.

U skladu sa ovako formiranom predstavom o Pirandelovom komadu, Gospođi Perela Ljubinka Klarić je, usled nedefinisanosti njenog karaktera, pridodala i neke osobine mentalno retardirane osobe.

Scenografskim rešenjem zatvorene kutije u kutiji, dočaravajući jedan tesni dnevni sobičak u građanskom domu u kojem se drže sluškinje i guvernante (sic!), drastično skraćujući Veliku scenu BDP-a, i Vesna Popović je dala svoj obol ovom sveopštem (u)skraćivanju Pirandela.