Grad koji podseća na Beograd

Svojom širokogrudom ponudom Beč će zadovoljiti različita interesovanja i okupiti ljude potpuno različitih navika, potreba ili nacionalnosti. Između velikih slikara, muzičara, Mocarta, Gustava Klimta do kobasica i dobrog piva zaista ima mesta za sve one koji su Beč odabrali za svoju kuću ili su, pak, samo u prolazu.

Dosta je i popusta u vreme praznika. Tako, čuvenu bečku operu je moguće posetiti za samo 20 evra. A za posetu istorijskog muzeja je kratak jedan dan da bi se obišli svi eksponati od mumija i predmeta starih nekoliko hiljada godine do antičkih, koji u poređenju sa ovim deluju kao da su iz nedavne prošlosti. Stotine slika velikih renesansnih flamanskih, nemačkih i italijanskih umetnika svojom svežinom, bojama, motivima prikazuju gotovo nadljudske sposobnosti u stvaranju! Zaljubljenici u umetnost nisu zaobišli ni dane velikog slikara Klimta, njegove zlatne boje, erotičnost, njegovu Nadu, Filozofiju, Muziku, Medicinu i mnoge druge zbog kojih u svoje vreme beše i žestoko kritikovan.

Poželi li čovek osetiti i duh svakodnevnice, valja odšetati iz bečkog „kruga dvojke“, na primer, ulicom Mariahilferštrase koja počinje kod čuvenih muzeja i vodi do velelepnog dvorca Šenbrun! Sa obe strane granaju se manje uličice sa radnjama, manjim pabovima i klubovima. Sudeći po natpisima, gostioničarima, spremačicama u hotelu drugi jezik u Beču je definitivno srpski, a treći verovatno turski ili arapski. U nekoliko kafana beše i pića i hrane iz Srbije sa sve posterima naših pevačica. Veliki je broj stranaca u ovom gradu i upitno je kako bi naši ljudi reagovali kada bi na primer u Beogradu živelo njih 500 ili 800.000? Ipak, ovaj grad sa čvrstim identitetom i stavom naprosto primorava da mu se došljak pokloni i prihvati njegove manire.

I ova priča ne bi bila kompletna da ne beše vesele Švabice i njene drugarice u jednom pabu… Jedna umetnička duša koja živi u Beču, došljakinja iz okoline Berlina, obradova se kad vide momke koji nisu zainteresovani samo za pivo i „meditaciju“, što bi se moglo reći za većinu plavkastih momaka i njihovih brčića koji sedeše za šankom. Bez ustručavanja se nađoše u našoj blizini i plavooka Andrea Matias i brzo nađe zajednički jezik sa mojim prijateljem Željkom i pored njenog kilavog engleskog i njegovog nikakvog nemačkog. Izgleda da strani jezici nisu baš toliko važni i neophodni, ko što se danas priča. Kako stvar stoji sledeći put ćemo imati bar besplatan smeštaj!