I pre početka prave letnje sezone, početkom juna, kada sam ove godine tamo boravio Dubrovnik je prepun stranih turista, a razlog je to što većinu posetitelja u ovo vreme čine stariji ljudi, penzioneri, od kojih su neki došli čak iz daleke Australije ili obe Amerike. Mnoge dubrovačke građevine su starije od njihovih država, pa ne čudi njihova ushićenost ovdašnjim starinama.
Strani jezici, a ponajviše engleski, čuju se na svakom koraku, češće nego (srpsko)hrvatski. Zato i ne čudi što će vam se kelner u restoranu ili ulični promoteri obratiti na engleskom. Doduše, nama koji govorimo istim ili u najmanju ruku sličnim jezikom, neki prijatelji iz Srbije i iz Zagreba preporučiše da je za svaki slučaj bolje da se odgovara na engleskom jer, kako rekoše, ekavica se ovde „baš čuje“, a neki lokalni žitelji nisu naklonjeni svojim komšijama sa istoka. Stoga iako ne imadoh nijednu neprijatnu situaciju niti nešto nalik tome, ukoliko se čovek ipak obrati na srpskom jeziku, nije na odmet da se prethodno osvrne oko sebe i proveri ima li u blizini grupa lokalnih pivopija i fakina. Ukoliko je u pitanju neko kulturno mesto ili restoran u Starom gradu, nema razloga za brigu.
Šetajući Stradunom čovek može da nazre viševekovne pečate istorije, koji su utiskivani u dubrovačke zidine. Jedino su one opstajale dok su se narodi i vladari smenjivali, nastajale i nestajale države. Jedan takav pečat vrlo svež – poslednji rat na ovim prostorima – takođe može da se vidi i oseti na svakom koraku. Iako svako ko je napadnut ima pravo da se brani i da to u budućnosti obeležava, pominje i slavi, našim ljudima se ipak čini da u ovom drevnom gradu ima tendenciozno mnogo asocijacija na poslednji, kako se tamo naziva domovinski rat.
No, ostavimo li naše lokalne priče po strani, ovim strancima verovatno nerazumljive, i fokusiramo li se na ono oko čega ćemo se svi razumeti: kulturne vrednosti, prirodne lepote, restorane, mesta za večeru i ispijanje pića pored mora, morske plodove. Sada je ovo mesto za ljude sa dubljim džepom izvanredno, dok je situacija za one koji primaju, na primer, prosečnu srpsku platu znatno složenija. Ukoliko je čoveku prvenstveno stalo da obiđe znamenitosti i prirodne lepote Dubrovnika, a zadovoljiće se jednim pićem ili picom na ulici, nema razloga da ne bude zadovoljan. Međutim, poželi li da sedne u neki od restorana u Starom gradu i proba ukus morskih plodova i ovdašnjih vina, onda će ga taj užitak koštati bar 20 evra. Ako li je pri tome gurman ili voli sa prijateljima da obrne više tura, ova suma će lako da se multiplikuje.
Ostaje zaključak da je za naše ljude koji pripadaju ovoj drugoj grupi ljudi koji vole da sednu i „za pojas zadenu“ sa osrednjim prilikama, Dubrovnik fino mesto koje treba posetiti, ali ne zadržavati se više od dva dana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.