Tiha sadašnjost pod Rojsdalovim oblacima

Zamku Benthajm, jednom od poseda vestfalskih kneževa od Benthajma i Štajnfurta, zaista je i posvećen jedan od monumentalnih pejzaža Jakoba van Rojsdala. Potezi njegove četkice još žive u predelu. Silazeći iz voza na stanici Štajnfurt-Burgštajnfurt, nedaleko od drugog dvorca benthajmsko-štajnfurtske kneževske porodice, ulazi se u jedan svet udaljen stotinama vremenskih milja od savremene Nemačke.

Svaki put kada bih prošao kroz kapiju štajnfurtskog zamka osetio bih, u svom ritualnom vizantinizmu čoveka obeleženog životom pravoslavlja, potrebu da se prekrstim. Pustio bih ovu potrebu da promine, no ona bi se uvek iznova vraćala. Burgštajnfurt, dom kneževa od Benthajma i Štajnfurta, poseduje onu gotovo sakralnu atmosferu svojstvenu mestima na kojima se vekovima živelo i umiralo. Tu atmosferu tihe sadašnjosti, skrušene naočigled nadmoćne prošlosti, danas ne stvara samo dvospratna romanička kapela čiji su suri zidovi uklopljeni u kasnije, nasmejanije renesansne i barokne delove zamka. Osećaj sakralnog izaziva ceo njegov život i cela njegova istorija.

Sazidan na temeljima germanske Vile Seliun iz devetog veka, štajnfurski zamak, okružen dvostrukim zaštitnim jarkom, zidan je vekovima. U tim vekovima se i danas živi: u romaničkoj kapeli se još uvek vrše krštenja, pod gotičkim lukovima viteške sale do pre nekoliko godina održavali su se koncerti, u čuvenom renesansnom erkeru majstora Johana Brabendera stoji interfon, a u baroknom krilu živi princ naslednik. Život kneževske porodice Benthajm-Štajnfurt i danas se odvija u zamkovima čije ime nosi.

Osećajem sakralnog zrači i sam gospodar zamka, osamdesettrogodišnji knez Kristijan. Kao viševekovni suvereni gospodari, grofovi i kneževi od Benthajma i Štajfurta bili su i ostali patroni lokalne protestantske crkvene opštine, u kojoj još uvek imaju uticaj na izbor pastora. Ovom starogermanskom bojaru uspeva da ceo svoj život aristokratski ležerno ali istovremeno vrlo odlučno natopi svojom pobožnošću. Bez obzira da li govori o tome šta još od života očekuje ili učestvuje u političkim razgovorima, knez se trudi da svoje reči i dela meri jevanđelskom merom, bez neofitske žestine, ali sa verničkim žarom.

No, „plemstvo obavezuje“, i to iznad svega na obzir prema drugima – poput našega „čojstva“ (da li je još uvek „naše“?) – te knez ni svojom religioznošću ni svojom svešću o pripadnosti jednom vekovima privilegovanom staležu ne opterećuje svoje nemačke sagovornike iz krugova običnog građanstva. Uronivši u toku razgovora u vode religije i istorije, on se uvek iznova vraća na površinu anegdotalnog. Tako će, nakon pripovesti o razaranju štajnfurtskog zamka u 12. veku od strane porodice Ašeberg, knez preći na priču o susretu sa jednim članom te porodice u 20. veku i čuditi se kako je ponositi pukovnik Fon Ašeberg jednom, posetivši štajnfurtski zamak, odbio, 800 godina posle feudalnog sukoba sa štajnfurtskom porodicom, čak i da popije čašicu šerija u Burgštajnfurtu. Knez će isto tako, nakon razgovora o štajnfurtskom parku Banjo, u kojem se nalazi i najstarija koncertna sala u Evropi, skrenuti pažnju na to da je bivši dvorski park iz 18. veka pretvoren u terene za golf i da loptice s vremena na vreme doleću do kamina u njegovoj dnevoj sobi. Tako razgovori sa knezom, poput šetnji po njegovom posedu, prelaze iz mrke romanike u razvedreni rokoko da bi završili u bezbrižnom salonu bezvremeno engleskog stila.

Posle nekoliko burnih godina izbivanja iz Štajnfurta, ovoga leta sam ponovo posetio dvorac. U međuvremenu je stasala još jedna štajnfurtska generacija: princ naslednik, knežev nećak, oženio se, dobio sina i zaposeo krilo zamka u kojem su ranije bile sobe za goste. Burgštajnfurt je uvek živeo u promeni i od promena. Neke generacije su dodavale kapele, neke pak viteške sale. Knez Kristijan je u zamak uveo centralno grejanje, ističe on sa ponosom. Kneževska tradicija je i taj tehnički šok preživela.