Dan za pevanje i kukanje

P { margin-bottom: 0.21cm; }Toliko su pismenim šta dalje da pričam. I takvi će da odlučuju ko će da vodi zemlju. Niko ne zna program nijedne stranke niti poznaje bilo kog od toliko lidera, samo teraju jedno drugom inat, samo hoće da budu drukčiji. Sve se to može obiti o glavu najboljem i najsposobnijem lideru koji sve karte bacio na pobedu.

Često u porodici dođe do vrlo ozbiljnih incidenata. A onda nas komšije ili neki od članova porodice prijave policiji zbog političkog uznemiravanja. Nekoliko puta je dolazila interventna koja je dežurala u našoj kući sve dok se mi ne dozovemo pameti i ne smirimo. Apolitični, kakvi su, policajci nisu nikad hteli da staju ni na čiju stranu. Valjda zato što nisu sigurni ko će da pobedi pa se plaše da zbog prekomerne upotrebe sile sutra ne izgube posao.

Kada sam se juče konačno izjasnio za koga ću da glasam, odnosno u čije ću ruke svoju dušu da predam, svi su rekli da sam ja lud i da ništa ne znam, koliko i ne zna onaj za koga ću da glasam. Oca, glavu porodice, smo svi udruženim snagama napali da nikada pa ni danas nije znao da glasa i da su sva njegova dosadašnja glasanja dovela zemlju u ovu provaliju iz koje, osim mog lidera, ne može ni bog da je izvuče .

Za koji dan, kad moji na izborima pobede, svi članovi porodice će da poviju glave i da tvrde sa su njihovi glasovi pokradeni. Posle proglašenja pobede svako od mojih ukućana će imati obraza da traži da moja stranka nešto uradi za njega; neko penziju, neko posao, neko diplomu. U nedelju stiže mojih pet minuta, a već znam ko će pevati, a ko kukati. A tih pet minuta će trajati četiri godine, a možda još četiri, pa četiri po četiri…