DS u pogrešnom vozu

Budući da sam se javno opredelio da se vratim u Srbiju kao narodni poslanik Demokratske stranke, sa iskustvom predsedavanja Generalnom skupštinom UN koje omogućava uvid u sve važne globalne procese, smatrao sam da mogu da napravim doprinos izradi novog programa. Umesto toga, Statutarna komisija DS je u petak, neposredno nakon saznanja da nameravam da iskoristim svoje delegatsko pravo da govorim o novom programu na skupštini stranke, ekspresno odbacila moju žalbu na isključenje, uprkos očekivanju da se sa konačnom odlukom sačeka do izjašnjavanja Ustavnog suda o karakteru zahteva Dragana Đilasa da mu narodni poslanici stave svoj mandat na raspolaganje.

Iako je novo rukovodstvo komemorativnom šetnjom 12. marta pokušalo da kod građana održi iluziju kontinuiteta sa Zoranom Đinđićem, ovakav program je, po mom mišljenju, daleko od onoga za što bi se Đinđić danas zalagao. Skup nekoherentnih tehničkih mera teško može da sakrije tragičnu dezorijentisanost i odsustvo vizije o tome šta bi Srbija trebalo da bude i na koji način do toga može da se dođe.

Jedan od očiglednijih primera takve dezorijentacije je deo o spoljnoj politici i evropskim integracijama čemu je posvećeno samo tri stranice, i to na samom kraju teksta od 113 stranica. Spoljna politika bi trebala da ponudi odgovore na pitanje kako braniti i promovisati ključne nacionalne interese u odnosima sa svetom. Novi predsednik DS očigledno smatra da ona ne treba da bavi ovim temama, jer on lično nije verziran u njima. Zaboravlja se da je DS dobijala poverenje građana samo kad je bila otvorena prema celom svetu, državotvorna i nacionalno odgovorna. U ponuđenom tekstu pred spoljnu politiku se stavlja kao ključni zadatak da doprinese u rešavanju evropskih i globalnih tema. Kao da Srbija uopšte nema važnih sopstvenih problema koje treba rešavati diplomatskim angažovanjem! Kao da uspeh srpske spoljne politike treba da se meri sposobnošću da imitiramo druge i stepenom odustajanja od naših ciljeva, a ne merom njihovog ostvarenja, svakako vodeći računa o širem regionalnom i evropskom kontekstu. Uveren sam da mogućnostima privredne saradnje sa zemljama u razvoju treba da posvetimo znatno veću pažnju, umesto da se isključivo oslonimo na raspodelu i povlačenje evropskih sredstava, kako sugeriše Đilasov program. Verujem da bi i Brisel radije video Srbiju kako se bori za poslove, nego za poprilično stanjene pristupne fondove.

U okviru te tri strane o spoljnoj politici nalazi se i predlog regionalne politike. Nemam nikakvu dilemu da DS treba da nastavi da snažno zastupa ideju pomirenja i saradnje na Zapadnom Balkanu. Ne mogu, međutim, da razumem kako u Đilasovom programu nema nijedne reči o potrebi zaštite prava i unapređenja položaja Srba u susednim državama. Skandalozno je da se Republika Srpska, jedini ustavni entitet srpskog naroda van naših granica, uopšte i ne pominje! O Kosovu se, u svega nekoliko rečenica, govori prevashodno u sklopu regionalne politike, što smatram vrlo neopreznim. Šta je za Demokratsku stranku konačni cilj dijaloga sa Prištinom i kako ona vidi budući status Pokrajine, ne pominje se u ovom „programskom“ dokumentu. Kako da se od građana traži poverenje za vođenje zemlje ako se izbegavaju najteže teme i ključna državna pitanja?

Potpuno nerazumevanje o tome gde se Srbija nalazi vidi se i iz predloga o uvođenju veštačkog fiksnog kursa dinara, za koji su kompetentni međunarodni i domaći stručnjaci rekli da je najsigurniji put do „argentinskog“ scenarija, to jest do iznenadne devalvacije u jednom momentu, nestanka deviznih rezervi zemlje i prosperiranja uvozničkog lobija na račun izvozno orijentisane privrede.

Ni posle svega što se desilo sa pravosuđem i nakon što su svi koji su imali mogućnosti i potrebe da se izjasne na tu temu i u zemlji i u inostranstvu, to učinili na gotovo identičan kritičan način, samo novo rukovodstvo DS čak ni po tom pitanju nije u stanju da jasno saopšti dijagnozu, a kamoli da propiše terapiju.

Ali zato u programu ima kvalifikacija koje zaslužuju da se ozbiljno zabrinemo. Tako nam se saopštava da je glavni zadatak u oblasti bezbednosti da se uspostavi civilna kontrola nad službama bezbednosti i MUP. Da li se to priznaje da najveća opasnost bezbednosti građana Srbije preti od državnih organa koji su plaćeni da tu bezbednost pruže? Ako je to tako, šta smo radili u prethodnom periodu, dok smo u tom domenu imali gotovu potpunu vlast? U poglavlju o bezbednosti Kosovo se i ne pominje. Umesto toga, prioritetan posao u oblasti bezbednosti za izlazak Srbije iz krize je, po razumevanju Dragana Đilasa, da se izdavanje saobraćajnih i vozačkih dozvola izmesti iz MUP!

Nema ni reči o problemu koji bolno nagriza Srbiju, a to je problem nataliteta i starosne strukture stanovništva. Umesto toga, jedna od prioritetnih mera za izlazak Srbije iz krize, po shvatanju Dragana Đilasa, je vraćanje školskih sala učenicima. Bez da umanjujem značaj pristupa školskim salama, ovo je ipak dokaz da se plan tek mestimično uzdiže iznad nivoa referata srednjeg nivoa menadžmenta po raznim ministarstvima, bez odgovora na to kako će sve te lepe želje finansirati.

Nažalost, logična posledica gušenja unutarstranačke demokratije i eliminisanja svih onih koje ne misle kao novi lider DS je i novi „program“, koji će stranku samo dodatno srozati u očima građana i definitivno je gurnuti na marginu političke scene. Ovaj „program“ je dovoljan razlog da se Dragan Đilas povuče sa mesta predsednika DS i sa svih drugih javnih funkcija, ne čekajući odluku Ustavnog suda o nezakonitosti mera stranačkih organa, koje je on nametnuo.

Kad se uđe u pogrešan voz, sve su stanice pogrešne. Demokratska stranka je sa Draganom Đilasom svakako ušla u pogrešan voz. Ovaj programski pokušaj svedoči o neutemeljenoj ambiciji da se za taj voz prikači cela Srbija.