EU i NATO ili odosmo u pakao

Desno polje je prazno. Demokratska i prosvetiteljska državotvornost desne Srbije pala je onoga momenta kada je SPO izgubio svoju veliku snagu i kada su se ogrnuti plaštom desnice na tom njegovom polju pojavili najekstremniji nastavljači antizapadne politike i komunističkog nasleđa – ocenjuje u razgovoru za Danas Vuk Drašković, koji je prošle subote ponovo izabran za predsednika Srpskog pokreta obnove.

Već 20 godina ste na čelu SPO. Da li to znači da nema stranke bez vas?

– To nije tačno. Iza mene je nagomilano političko iskustvo i stranka je tražila da još malo to iskustvo stavim njoj na raspolaganje.

Kažete da je desna politička pozicija u Srbiji prazna. Zar u tom polju nisu naprednjaci i narodnjaci?

– Niko nema pravo da se naziva srpskom desnicom ukoliko propoveda mržnju prema nesrpskim narodima u Srbiji i okruženju, prema Zapadu i zapadnom sistemu vrednosti. Ukoliko veliča ratne zločine i zločince. Ukoliko mu je himna pesma Crvenih beretki, a Legija i Zvezdan Jovanović idoli. Oni vređaju srpsku desnicu, jer je srpska istorijska desnica od Karađorđa do generala Mihailovića uvek bila okrenuta prema Evropi i Zapadu, i uvek je bila strateški opredeljena protiv zločina i protiv mržnje.

Na koga konkretno mislite?

– Mislim na svakog ko se lažno predstavlja kao srpska desnica, a propoveda ovo o čemu sam govorio.

Od kuda tolike razlike između vas i Koštunice, a ne tako davno bili ste ministar u njegovoj vladi?

– Nije to pitanje za mene. Kada sam ušao u tu vladu, njen zvanični program bile su evroatlantske integracije. Nisam ja napustio taj program. Ja i dalje insistiram na njemu.

Jedino predstavnici DSS i SNS nisu došli na Sabor SPO?

– Lideri svih parlamentarnih stranaka iz Srbije su pozvani . Ko je došao, dobrodošao .

Ide li to Srbija ponovo ka polarizaciji?

– Srbija polako napušta stratešku bezobalnost i bira između puta u budućnost ka EU i povratka u prošlost i ostajanja u paklu. Bira se samo između ovo dvoje. Ne može i Evropa i protiv Evrope u isto vreme. Antievropska, antizapadna i antidemokratska politika u Srbiji dobija i svoj pandan u crkvi. To je pokret antiekumenizma, koji se protivi bilo kakvoj saradnji i pomirenju među crkvama i otvoreno se zalaže za mržnju.

Ko predvodi taj pokret u SPC?

– Zna se. Najopasnije je ako se pravimo Toše, jer se već uveliko govori o stvaranju neke nove, zamislite, narodne svetosavske crkve koja je protiv saradnje među hrišćanskim crkvama i koja je za mržnju. Pošto znaju da su se na ovaj način, propovedajući mržnju, odmetnuli od Hrista, oni više Hrista i ne spominju, nego pokušavaju da prevare narod pominjanjem svetog Save, a zapravo njega raspinju takvom politikom, jer je on uvek bio na Hristovom putu i s Hristom.

Naprednjaci traže vanredne izbore. Imaju li oni snage da ih i izdejstvuju najavljenim mitinzima?

– Šta će drugo opozicija da radi nego da traži vanredne izbore. Neka pokažu ekonomski, kulturni i moralni program. Kojim putem žele da vode Srbiju i koje strane i domaće investitore će da dovedu. Kako će da zaposle nezaposlene, da povećaju zarade i penzije, da izgrade puteve, ožive selo? Iz kojih prihoda i fondova?

I predstavnici SPS su bili na Saboru. Da li to sledi pomirenje?

– Rekao sam da su lideri svih parlamentarnih stranaka, pa i SPS, pozvani na Sabor. I tu nema ničeg neobičnog.

Podržavate li rekonstrukciju Vlade Srbije i može li ona doneti neku uštedu?

– Uštedu neće doneti, ali može doneti poruku da mala i siromašna država Srbija mora da ima malu, jeftinu i efikasnu vladu.

Poručujete vlasti da narodu mora da govori istinu. Šta pod tim podrazumevate?

– Podrazumevam, pre svega, obavezu da se narod suoči sa istinom da se politički maskenbal privodi kraju i da moraju pasti sve maske, da se vidi svačije lice. Srbija je pred izborom koji se više ne može ni prikrivati, ni odlagati. Ili će ova nacija i država ići ka evroatlantskim integracijama, ili će se vratiti u devetnaesti vek. To najavljuju i javni pozivi pojedinih političkih snaga „majci Turskoj“ ili „majci Rusiji“ da dođu na ove prostore i spreče njihovo uključenje u Evropu. Ako se Srbija opredeli za evroatlantske integracije, ceo ovaj region će krenuti u tom pravcu. U suprotnom, ceo region će, po zakonu spojenih sudova, krenuti ka nečemu što ja nazivam paklom.

Osim EU, zagovarate i ulazak u NATO. Zašto?

– Ova država nema strategiju nacionalne odbrane, jer se i neutralnost koja je, tobože, proglašena skupštinskom rezolucijom, mora potvrditi međunarodnim ugovorima, a te potvrde nema. Gotovo sve članice EU su članice NATO. Ulaskom u Alijansu, strateški se opredeljujemo za evropski sistem vrednosti i prečicom idemo i ka članstvu u EU. NATO se menja i to toliko da je nedavno u Lisabonu, na njegovom samitu, bio i ruski predsednik, a Nemačka, kao vodeća snaga EU, vodi snažnu kampanju i za pristupanje Rusije Severnoatlantskom savezu.

Zašto je problem da se i u Srbiji održi referendum o ulasku u NATO?

– Na isti način na koji nismo raspisivali referendum o vraćanju države u članstvo u UN, o ulasku Srbije u Savet Evrope ili pristupanju Partnerstvu za mir, ne treba da bude referenduma ni o ulasku Srbije u NATO. Odluka i odgovornost su na parlamentu i političkoj eliti.

Budući da narod teško živi, mogu li se desiti ponovo demonstracije, slične onima koje ste vi svojevremeno organizovali?

– Mogu se desiti demonstracije, jer su kompromisi evropskih snaga sa antievropskim doveli do teškog stanja u zemlji. Neuvažavanje stvarnosti na Kosovu i niz drugih pitanja na kojima smo se udvarali antizapadnoj politici, Srbiji je oduzelo nekoliko godina budućnosti.

A deset poslednjih godina pričamo o potrebi ulaska Srbije u EU?

– Moramo da nateramo korifeje antievropskog raspoloženja u Srbiji da pokažu svoje programa. Danas 60 odsto celokupnog izvoza ove zemlje ide u države EU. Otuda stižu i glavne investicije i donacije. Antievropske programe na sto, pred narod, pa da vidimo šta će biti s nama ako okrenemo državu od Evrope.

Šta podrazumevate pod autističnom politikom Beograda prema Kosovu i da Srbija treba da prizna realnost?

– Kad kažem da Srbija mora da prihvati realnost, onda ne kažem ništa drugo nego da prihvatimo činjenicu da ova država već deset godina nema nikakvu vlast, ni kontrolu nad tim delom svoje teritorije. Moramo da formulišemo novu strategiju prema Kosovu, jer Kosovo je Jerusalim Srbije i danas kao što je bio i juče. Taj Jerusalim su srpske crkve, manastiri i srpski narod na Kosovu. Obaveza Srbije je da se u saradnji sa svojim evroatlantskim saveznicima izbori za maksimalni evropski status tog srpskog Jerusalima i njegovu povezanost sa Srbijom. To nikako ne znači priznavanje Kosova kao države.

Od čega treba da se krene u pregovorima Beograda i Prištine?

– Nestatusni deo Ahtisarijevog plana potrebno je osnažiti nekim rešenjima iz plana Z-4 za bivšu Republiku Srpsku Krajinu.