Hoćemo čiste račune s Moskvom

Za Rusiju smo nerazvijena, dezorijentisana i zapaljiva evropska periferija. Balkan. U tome je ona uvek bila racionalna i hladna isto koliko i Zapad, i tu, kao i u svemu što rade velike zemlje, nema prečice, emotivnog gesta i odluke koju bi donela na svoju štetu.

Srbija je i tu u teškoj zabludi. Mi sanjamo Rusiju koje nema, intenzivnije od nekih nostalgičnih Rusa. Poslednji smo priznali raspad SSSR i tako rekli ne Moskvi. U Beogradu se verovalo da će se rigidni sistem vratiti na tenkovima pučem iz avgusta 1991. To smo zaboravili. Rusija nije.

Ne postoji nikakva organska ili natprirodna neraskidiva veza Srbije i Rusije. Naprotiv, takva iluziju stvaraju nesposobni i anahroni političari i elite u Srbiji. Rusiji je to smešno i neozbiljno, ali i korisno.

Snove o bratskoj ljubavi, ostrvu u Evropi, političkom kopiranju ruske tradicije i sadašnjosti, nikad nije nametalo društvo. Naprotiv, vladajuće političko mišljenje je najčešće falsifikovalo istorijske ili praktične činjenice. Sasvim je svejedno da li pod firmom pravoslavnog bratstva, slovenske solidarnosti ili centralizovanog staljinističkog modela.

Putin je samo ovde ideal borca protiv novog svetskog poretka. U Rusiji i na Zapadu odavno nije. Tamo je partner, lider koji sa Šrederom ulazi u dugoročne gasne projekte, podržava Berluskonija, poziva Amerikance da glasaju za njegovog prijatelja Buša. Za razliku od Srbije, Putin nije verovao da će Gadafi pobediti i nikad nije prijatelje tražio u egzotičnim diktatorima, a modele u socijalnim eksperimentima Latinske Amerike.

Konačno, Rusija je velika zemlja koja će gubitke zbog spore modernizacije nadoknaditi prirodnim, političkim i energetskim resursima. Srbija je, međutim, bez modernizacije i evropeizacije, zarobljena u stalnim konfliktima, osuđena na sudbinu male zemlje. Poseda na kojem, rečima Latinke Perović, ne može ni da se živi, ni da se umre.

Naš cilj mora da bude da sa Rusijom imamo bliske veze, ali čiste račune. Da analiziramo zašto Rusija drugim zemljama dozvoljava ono što Srbiji brani. Da vidimo zašto ruski ambasador u Podgorici ne preti Crnoj Gori zbog toga što ulazi u NATO, a Srbiji beogradski ambasador preti bojevim glavama čak i ako pomislimo na to.

Rusija neće ugroziti nijedan svoj strateški interes, pa ni saradnju s Evropom i SAD, zbog srpskih nevolja. To ne znači da neće prihvatiti priliku koju joj Srbija pruži da preko naših leđa medijski zategne svoje relacije sa Zapadom i povremeno podvikne, a onda se vrati realizaciji energetskih projekata s Evropom ili svojih najkrupnijih veza sa Vašingtonom. Rusija će, naravno, prihvatiti i iskoristiti odluke Srbije da se poigrava ulogom troublemaker-a. Često uz obostrano odobravanje. Ne Rusije i Srbije, nego Zapada i Rusije.