Kad biramo, mi preuzimamo barem deo odgovornosti za politiku onog ili onih koje smo izabrali. I kad ne biramo (apstinencija), a imali smo priliku, barem deo odgovornost je na nama. Ne-izbor nije skidanje odgovornosti sa leđa apstnenata, to ne-biranje samo pojačava odgovornost. Sve ostalo, predstavlja najobičniju vađevinu (žargonski rečeno). Stvar je u nama i našem izboru a ne u njima i njihovoj politici. Nije slep (Domanovićev) vođa, već narod koji ide za njim. Naravno, i ovo je poluistina, jer postoji mogućnost da su slepi i vođa i prateći narod. Mada, ne treba prevideti mogućnost da tu niko nije slep, nego da je u pitanju zajednička priroda vođe i naroda (npr. secifična koalicija, posebni dil).
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Sejmor Lipset i Džejson Lejkin u svom „dvadesetom veku“ (Alexandria Press, 2006) daju minimalističku definiciju demokratije kao institucionalnog aranžmana „u kome sve odrasle individue imaju moć da glasaju, na slobodnim i poštenim kompetitivnim izborima, za svoju glavnu izvršnu vlast i za nacionalnu zakonodavnu vlast.“ Prema ovim autorima, i ne samo po njima, da bi izbori bili fer oni moraju biti kompetitivni, to jest mora postojati utakmica između učesnika.
Da bi izbori zaista bili kompetetivni, mora da postoji mogućnost da vladajuća partija izgubi izbore (a time i vlast). To se ovde kod nas može desiti jedino ako Naprednjaci izglasaju zakon po kojem jedna partija ne može da bude na vlasti više od dva puta uzastopce. Ali i pod tim uslovima, moguće je da se Naprednjaci podele na dva dela, pa da se potom smenjuju na vlasti (npr. na se podele na stare i nove naprednjake).
Da li su Naprednjaci toliko jaki da im se niko ne može približiti ili je narod uz njih zbog njihovih sjajnih rezultata, izuzetnih kadrova ili nečeg trećeg? Ovakva pitanja mogli smo da postavljamo u devedesetim za vrema vladavine Miloševića i socijalista ili u prvoj godini-dve vladavine DOS-a. Verovatno bi odgovori bili isti, da smo odgovora imali. Znali smo i onda i sada da lociramo odgovore, to jest da ih vežemo za karakter ili prirodu vođe, dominantne partije i naroda koji bira takvog vođu i takvu partiju, kao i za relacije unutar trijade vođa – partija – narod. S druge strane, mogu se dati anegdotski odgovori poput onog „seljačkog“ odgovora na pitanje da li su cene na pijaci visoke: Nisu cene visoke, nego su vam plate male. Odgovor jeste zgodna dosetka, ali nije potpuno tačan (za razliku od one čuvene polupune ili poluprazne čaše). Naime, kad je reč o cenama i platama, ispušta se iz vida činjenica da neki ne dobijaju ni tu malu platu, a da neki uopšte ne dobijaju nikakvu jer su nezaposleni. Dakle, Naprednjaci i njihov(i) lider(i) su jaki jer su opozicione partije i njihovi lideri slabi. Barem ih narod takvima vidi. Shodno ovome, dominantna partija na vlasti će otići s vlasti onda kada postane mnogo slaba ili se izdeli na toliko mnogo delova (poput Demokratske stranke) da narod ne može više da ih razlikuje u mnoštvu delića bivše stranke. Teorijski gledano postoji i mogućnost da neka partija iz opozicije nadjača Naprednjake po broju pristalica, ali je ona isto toliko verovatna koliko i mogućnost ujedinjenja opozicije (čime Vučić plaši svoje pristalice i motiviše ih da izađu na izbore). Ostaje još mogućnost koja se kako čujem pominje u Kur’anu: „Stanje jednog naroda se neće promeniti dok se i on sam ne promeni“.
U ovoj zemlji neki teško prihvataju Aleksandra Vučića i onda kada je izabran na legalan i legitiman način, ili Vojislava Šešelja ili Borka Stevanovića ili bilo koga drugog koji bi bio izabran na pomenuti način. Mi prihvatamo većinski izbor (volju naroda) samo ako se to poklapa sa našim opredeljnjima. No, demokratija je čudna procedura izbora vlasti; po pravilu vlast stiče onaj koji dobije najviše glasova, sviđalo se to nekome i ne. Uostalom, ne rekoše li mnogi, da je to manje loše od svih loših načina izbora onih koji će nam biti vlast. To što protivnici izbora najmanjeg zla (koje je, ne zaboravimo, u datim okolnostima, najveće dobro) misle drukčije, to je njihova privatna stvar.
O polukompetitivnim izborima drugi put.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
