Kada Srbija, kojoj niko vojno ne preti, sama pristaje da podigne granicu sa Kosovom i Metohijom, treba li možda ćutati? Ili se radovati „evropskom putu” koji nas je dotle doveo? – objašnjava u razgovoru za Danas Leon Kojen, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, zašto je grupa intelektualaca i javnih ličnosti krajem prošle nedelje u Centru Sava organizovala skup pod nazivom „Kosovo da, EU ne“ i podržala protest „Nikad granica sa KiM“.
Kojen je bio savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića i jedan od dvojice koordinatora državnog tima u bečkim pregovorima pod posredništvom Martija Ahtisarija. U aprilu 2007. dao je ostavku na položaj Tadićevog savetnika i ubrzo se povukao iz politike.
Bili ste savetnik u timu koji je lansirao političku maksimu „I EU i Kosovo”. Zašto sada zastupate stav „Kosovo da, EU ne”?
– Pre i za vreme pregovora s Ahtisarijem, stav „i EU i Kosovo” uopšte nije određivao srpsku politiku. On se javlja tek s koalicijom DS-DSS i drugom vladom Vojislava Koštunice, kada postaje aktuelno potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Parolu „i EU i Kosovo” uvek sam smatrao potpuno promašenom i to sam još 2007. javno govorio, zalažući se za to da Srbija potpiše SSP jedino ako joj EU izričito garantuje teritorijalni integritet. Sve što se dogodilo za ovih pet godina pokazuje da sam bio u pravu. Vezujući svoju sudbinu za približavanje EU, Srbija nije postigla ništa – zemlja je katastrofalno prezadužena i dalje se zadužuje, privreda više stoji nego što radi, a što se tiče Kosova, Ivica Dačić izgleda spreman da uradi i ono od čega je Boris Tadić zazirao. U svemu tome nema nikakvog dobitka za Srbiju, niti ga može biti – poslednji je trenutak da se ta politika menja.
Kakvi bi po vama bili koraci koje bi Beograd trebalo sada da preduzme kada je reč o EU i KiM?
– Ključna greška u kosovskoj politici je napravljena kada je Tadić pristao da Srbija razgovara s Prištinom uz posredovanje EU, a ne pod pokroviteljstvom UN i Saveta bezbednosti. Srbija se tako podvrgla diktatu Brisela i on se sada ubrzano sprovodi – granica između Srbije i KiM je već uspostavljena, najavljuje se da će do kraja godine Beograd i Priština na ravnoj nozi razmeniti predstavnike, a onda prema briselskom programu sledi odricanje Srbije od severnog Kosova, gde Srbi još žive kao građani svoje zemlje. Tu bi Beograd trebalo da ukine sve „paralelne institucije”, odnosno institucije Republike Srbije, koje sada normalno funkcionišu i da Albancima preda krupnije privredne resurse koji se tamo nalaze. Ako se sve ovo ostvari, Srbija će na KiM izgubiti poslednje uporište, a ispunjenje briselskih zahteva značiće faktičko priznanje nezavisnog Kosova. Zato bi, dok još nije kasno, nova vlast trebalo da stane i razmisli, a ne da se ponaša kao da će Srbija prestati da postoji ako ne ispuni sve što EU traži od nje.
Šta očekujete od dugo najavljivane državne platforme o KiM?
– U politici, kao i u životu, postupci su važniji od reči. Srbija mora da zaustavi briselski proces i vrati kosovsko pitanje u UN i Savet bezbednosti. Bez toga nikakva pregovaračka platforma neće ništa vredeti, jednostavno zato što više neće imati o čemu da pregovara – Srbija će sama omogućiti Prištini da uspostavi punu kontrolu na celoj teritoriji Pokrajine, imaće granicu sa Pokrajinom koju je sama prihvatila, predstavnika Prištine u Beogradu i Beograda u Prištini koji će raditi posao ambasadora samo što se neće tako zvati, na kraju možda i sporazum o dobrosusedskim odnosima s Prištinom na kojem insistira Nemačka. Naravno, i tada ćemo moći da govorimo „Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo”, ali to će biti samo prazne reči.
Kako objašnjavate da su sve veće stranke u Srbiji, sa izuzetkom DSS, okrenute ka EU?
– Ne biti za to da Srbija uđe u EU ne znači biti njen neprijatelj, niti je politika ulaska u EU jedina racionalna evropska politika za Srbiju. Boris Begović je nedavno objavio odličan članak u kojem predlaže da bi za Srbiju, umesto ulaska u EU, bilo i korisnije i izglednije da traži samo članstvo u Evropskom ekonomskom prostoru, kakvo ima Norveška. Ako se hoće veza s Evropom, tako nešto bi za Srbiju bilo racionalnije, ne samo zato što niko više ne bi mogao da nam govori: „Ako hoćete da budete punopravni član evropske porodice, morate da prihvatite sve što se od vas traži”, nego i zbog toga što je sama sudbina EU, kao političke zajednice, neizvesna. Za 10 do 15 godina, kada bi se Srbija najranije mogla naći pred članstvom, EU u sadašnjim granicama možda neće ni postojati, a ako i bude postojala, ne znamo kakvim će to ustupcima manjih zemalja prema većim, naročito Nemačkoj, biti plaćeno.
Bečki pregovori nisu poraz Srbije
Gledano iz današnje perspektive, da li je Beograd trebalo da učestvuje u Ahtisarijevim pregovorima ako se, kako se priča, unapred znalo da će rezultat biti nadgledana nezavisnost Kosova?
– Suprotno onome što se misli, ti pregovori nisu se završili porazom Srbije. Ahtisarijev plan je propao u Savetu bezbednosti, a Priština je morala da proglasi nezavisnost bez podrške međunarodnih institucija. Zapad tako nije uspeo da se preko UN da legitimnost napadu NATO na Srbiju 1999. godine. Upravo zato se danas traži od Beograda da Srbija, ovako ili onako, prizna nezavisno Kosovo. Ni u današnjem svetu sila nije sve, ali je potrebno imati hrabrosti da se to iskoristi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
