Podela najlogičnije rešenje za Kosovo i Bosnu

On naglašava da je kada je u januaru 1996. došao u Bosnu u svojstvu specijalnog predstavnika predsednika i državnog sekretara SAD za primenu Dejtonskog sporazuma smatrao da će se američke trupe iz te države povući posle godinu dana, ali da cilj nije ostvaren ni 15 godina kasnije. „Protraćili smo mnogo energije i novca da unapredimo situaciju u Bosni, a međunarodna zajednica nije spremna na ustupke. Bojim se da bi se isto moglo dogoditi i na Kosovu“, tvrdi naš sagovornik.

Da li su SAD i međunarodna zajednica izvukle pouke iz tragičnih događaja koji su se na ovim prostorima odigrali 1990-ih?

– Nadam se da jesmo, ali nisam siguran. Jedna od pouka glasi da morate da imate dobar uvid u situaciju na terenu. Drugo, ne smete da dozvolite da želje upravljaju vašim akcijama. Upravo takvu grešku napravili smo kada smo pokušali da sprečimo raspad SFRJ jer smo strahovali da bi taj scenario mogao podstaći članice SSSR da učine isto. Predsednik SAD Džordž Buš Stariji smatrao je da će najmanje tri nove države koje bi nastale u slučaju sloma SSSR-a razviti nuklearno oružje, da će njihove vlade biti nestabilne i da će nastupiti haos. Ipak, činjenica je da nije postojao način da se spreči trend osamostaljivanja jugoslovenskih republika. Zbog tadašnje globalne klime i tranzicije koja se odvijala u Istočnoj Evropi raspad Jugoslavije bio je neminovan. Pouka koja može da se izvuče iz svega toga jeste da je bilo potrebno da delujemo pre raspada bivše Jugoslavije. Trebalo je da EU i SAD insistiraju na tome da republike istupe iz SFRJ na miran način i prema unapred određenoj proceduri. Na taj način spasli bismo na desetine hiljada života i uštedeli bismo milijarde dolara. Ali, želeli smo da SFRJ ostane jedinstvena, a naša tadašnja ambasada u Beogradu bila je suviše optimistična kada je reč o tome.

Koje su osnovne razlike između konflikata u Bosni i na Kosovu?

– U Bosni su postojale tri etničke grupe koje su dobro sarađivale, a najbolji argument za tu tvrdnju predstavlja veliki broj mešovitih brakova, za razliku od Kosova, gde je zabeleženo malo takvih slučajeva. Takođe, dve etničke grupe na Kosovu uvek su bile odvojene. Problem u Bosni nastao je zbog želje Hrvatske i Slovenije da steknu nezavisnost. Na sastanku kojem sam prisustvovao u Vašingtonu 1991. Alija Izetbegović je rekao da muslimani ne žele samostalnost jer bi to predstavljalo katastrofu. Ne znam da li je bio iskren, ali preklinjao nas je da ubedimo Hrvate i Slovence da ne istupaju iz SFRJ. Kazao je da muslimani u tom slučaju ne bi mogli da ostanu u zajedničkoj državi jer bi Slobodan Milošević dobio suviše moći i uticaja. S druge strane, na Kosovu su vekovima postojale tenzije između Srba i Albanaca. To je značilo da je ključni zadatak stvaranja istinski multietničkog društva na Kosovu bilo gotovo nemoguće ostvariti ni u kratkom, ni, čak, u srednjem roku, za razliku od Bosne, gde je izazov bio kako sačuvati multietničko društvo.

Koja su bila osnovna načela vaše strategije prema Kosovu?

– Pre svega, želeo sam da Srbi, koji su se više od deceniju osećali izolovanim, počnu da uviđaju da će im međunarodna zajednica pomoći, a ne da će biti njihov protivnik. Zato sam sam sarađivao sa Vladom Srbije prilikom gušenja pobune Albanaca na jugu Srbije. Kada sam došao u Srbiju znao sam da u SAD postoji mišljenje da će Kosovo dobiti nezavisnost unutar postojećih granica i da je samo pitanje kada će se to dogoditi. Sećam se da sam na jednom sastanku u Vašingtonu rekao da prvo treba da ostvarimo ciljeve kao što su povratak izbeglica i obezbeđivanje slobode kretanja i naglasio da „ružičasti“ izveštaji iz Prištine nisu istiniti jer postoje ogromni problemi. Takođe, za razliku od ostalih američkih zvaničnika već tada sam smatrao da bi podela Kosova predstavljala najlogičnije rešenje. Isti recept trebalo bi primeniti u Bosni i pitam se zašto međunarodna zajednica ne dozvoli Republici Srpskoj da održi referendum o nezavisnosti?

Šta je predstavljalo suštinu politike „Standardi pre statusa“ i zašto takav projekt nije sproveden u delo?

– Reč je o strategiji koju sam hteo da razradim sa zamenicom državnog sekretara za evropske poslove i šefom naše misije na Kosovu, a koja se temeljila na definisanju konkretnih standarda u brojnim domenima, na osnovu kojih bismo mogli da procenimo koliki je napredak ostvaren na Kosovu, što je predstavljalo preduslov za pokretanje razgovora o konačnom statusu pokrajine. Nakon što je Stejt dipartment prihvatio moju zamisao nagovorio sam Nebojšu Čovića, tadašnjeg šefa Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, da se uključi u projekat. Međutim, Unmik se usprotivio učešću Srbije, uz obrazloženje da bi kosovski Albanci odbili da učestvuju u tome ukoliko bi procurila informacija da su standardi osmišljeni u bilo kakvoj saradnji sa Beogradom. Kada je objavljena konačna lista standarda, ispostavilo se da nijedna ideja Srba nije prihvaćena. Kada sam uložio prigovor, rečeno mi je: „Žao nam je, ali želimo da imamo odrešene ruke prilikom donošenja odluka. Ne želimo specifične standarde.“ Na taj način mi je zadat udarac na više načina. Prvo, strategija koja je trebalo da pokaže Srbima da mogu da sarađuju s međunarodnom zajednicom je propala. Drugo, Čović je izgubio kredibilitet. Treće, shvatio sam da nemam uticaja na politiku o Kosovu. Četvrto, shvatio sam da je samo pitanje vremena kada će biti proglašena nezavisnost Kosova, a taj trenutak je nastupio mnogo brže nego što sam želeo i očekivao.

Zašto je međunarodna zajednica bila stroža prema kosovskim Srbima nego prema kosovskim Albancima posle povlačenja srpske vojske i policije sa te teritorije?

– Dobro pitanje jer prema tradiciji pružamo veliku podršku nacionalnim manjinama i borimo se za njihova prava. Kosovski Srbi su za vreme Miloševićevog režima bili manjina na toj teritoriji. Ipak, kada je reč o moći, uticaju, zaposlenju i pozicijama bili su povlašćeni, delom zbog opšte politike Miloševićeve vlade, a delom zbog odluke kosovskih Albanaca da se povuku iz mnogih institucija u znak protesta zbog načina na koji su bili tretirani. Srbi su, dakle, bili u privilegovanoj poziciji. Kasnije se dogodilo NATO bombardovanje, a u vakuumu koji je postojao između povlačenja srpske vojske i dolaska Kfora i njegovog preuzimanja pune kontrole nad tom teritorijom kosovski Albanci su se surovo svetili Srbima za ono što su doživeli u prethodnim periodu. Zato je veliki broj kosovskih Srba pobegao s Kosova. Međutim, predstavnici međunarodne zajednice koji su stizali na Kosovo smatrali su da su kosovski Srbi svirepo ugnjetavali kosovske Albance, zbog čega je stotine hiljada njih pobeglo u Makedoniju i Crnu Goru. Shvatili su da kosovski Srbi ne žele da prihvate ono što je međunarodna zajednica smatrala novom realnošću. Glavni prioritet bio je da se kosovskim Albancima pomogne da se vrate kući, a drugi da se uspostavi funkcionalna vlada. Stoga je akcenat stavljen na saradnju s kosovskim Albancima. Bio sam iznenađen koliko je malo napora i energije uloženo da se kosovski Srbi vrate na Kosovo. Budući da sam se u Beogradu naslušao priča o tome kako su kosovski Srbi loše tretirani, kad god bih posetio sedište naše misije u Prištini, bio bih šokiran količinom besa i ljutnje koju su Amerikanci otvoreno izražavali prema kosovskim Srbima jer su čvrsto verovali da su oni glavna prepreka ka ostvarenju ciljeva na Kosovu.

Đukanović je najsposobniji političar

Prema mišljenju Vilijema Montgomerija, crnogorski premijer Milo Đukanović je najsposobniji političar na Balkanu. Kao argument za takav stav navodi njegovu neverovatnu sposobnost preživljavanja i napredovanja u veoma različitim političkim okruženjima. „Bez obzira na to da li ga volite ili mrzite, Đukanović je od početka karijere majstor da pravovremeno preduzima rizik prilikom suprotstavljanja drugim moćnim akterima. Povremeno se pokaže i kao odličan „pokeraš“, koji je sposoban da uvidi kada njegov protivnik blefira, a kada je bolje da odloži karte i sačeka novo deljenje. Upravo taj kvalitet veoma često nedostaje balkanskim političarima“, ocenjuje sagovornik Danasa.