Rekonstrukcija Vlade kao politički rikošet

Posle njih će i sam niz vodu kao i svi koje je potapao da bi se održao na površini u dugoj karijeri napuštanja sopstvenih uverenja, gospodara i saradnika. Vučić će, oslobođen balasta Briselskog sporazuma zbog kojeg mora da trpi Dačića, sasvim sigurno već u decembru izazvati vanredne izbore. Jednostavno, vlast se raspada zbog toga što je nema dovoljno za sve koji su je napravili.

Danas je Srbiji potrebno ono što je najbolje u nama. Ako svi mi kojima je ovakva Srbija tesna, dignemo ruke od nje, pod bilo kakvim izgovorom, ostavićemo je onima koji su sto puta pokazali da mogu da je učine još gorom i besmislenijom.

Vladu sklepanu od stranaka koje su na vlast došle greškom, koje jednako neuspešno mogu da sprovode svaku politiku, nemoguće je rekonstruisati. Previše su slaba šminka, epski nastupi SNS-a i desant kandidatura vunderkinda, premijera, kancelara i lordova, ličnosti koje ili nisu ni zakoračile u politiku ili ih je politika odavno potrošila. Jasno je da će jalova rekonstrukcija predstavljati samo veštačka pluća na koja će jedna vlada bez ideje i koalicija bez kičme narednih pola godine trošiti vazduh srpskog društva. Tu lekciju ne moramo da učimo stoti put. Uz svu kritičnost prema vlasti iz prethodne epohe, Vučićeve i Tadićeve mane dosta liče. Obojica su bili premijeri umesto premijera. Obojica su rekonstruisali vlade da bi mogli da ostanu isti. Razlika je u tome što Tadiću kad je došao na vlast normalan čovek nije imao mnogo šta da zameri, a Vučiću danas malo šta može da oprosti. Nažalost, najveći greh onih koji su na vlasti više nije ono što su radili proteklih dvadeset godina nego to što će im trebati još toliko da shvate šta je to što treba da se radi sad.

Moramo promeniti naš odnos prema državi i odnos države prema nama. Sve što je uspelo u Srbiji uspelo je uprkos Srbiji. I Đoković i Bekrić i košarkaši i vaterpolisti, svaki sportista i svaki tim, i Danilo Kiš i Mirko Kovač, i Bora Pekić, i novi talas i crni talas, i Mrđan Bajić i Biljana Srbljanović, i svaki biznismen ili lekar, svaki naučnik ili profesor. Vreme je da progledamo i vidimo svet kakav jeste. To je preduslov uspeha i prva osobina onih koje je zaslepljena Srbija odbacila a svi drugi prihvatili. Zato moramo pustiti njih i njima slične da rade i da vode.

Za pola godine će biti jasno da se korupcija neće rešiti scenskim hapšenjima i Vučićevim propovedima. Suštinske borbe protiv korupcije neće biti sve dok dolaskom na vlast, političari postaju gospodari života u zemlji. Svako tkivo našeg društva iz kojeg bismo uzeli biopsiju dalo bi isti rezultat. Da li bilo kome od ljudi iz vlasti koji za sebe vole da misle da su se promenili smeta to što 80 odsto krivičnih dela u Srbiji izvrše oni koje su oni pomilovali, oni koje je abolirao predsednik ili kojima su ukinuli presude sudovi zemlje, čija Vlada kao navodni prioritet ističe borbu protiv korupcije i kriminala? Koliko ćemo još sačekati da bismo bili sigurni da lica sa poternica, koja su uz baklje u izbornoj noći slavili pobedu svojih, ipak, bolje od nas znaju da je vlast danas njihov najbolji advokat? Zašto se lažemo da je normalno da mediji budu svedeni na meru tabloida sa velikim slikama i glupim tekstovima, koji o budućim hapšenjima znaju pre policije, a da za namere premijera znaju pre nego ministri? Koliko dugo ćemo pristajati da nam kroz medije nude mržnju, zatucanost i spiskove za odstrel, umesto da slobodno novinarstvo bude korektiv vlasti, katalizator koji ne učestvuje u reakciji, ali loše stvari dovodi do bržeg raspada a dobre do bržeg ostvarenja? U zemlji u kojoj prioritete određuje tabloidizirana pamet, logično je da politika postane estrada, estrada crna hronika, a crna hronika zabava. Logično je da kultura postane forma bez smisla i sadržaja umesto da bude izraz najboljeg u nama. Kultura će biti orijentir i nadahnuće društvu, kao što je uvek bila u dobrim i još više u lošim vremenima, ili ako ne bude takva, ako iz svega što stvaramo, iz filmova i pozorišta, iz televizije i muzike, iz književnosti i likovne umetnosti ne učimo ništa o svetu oko nas i o sebi samima, stvarno treba da izmislimo novo ime za ono što zovemo kulturom.

Politika mora da postane mera života kakav želimo da živimo. Najbolje stvari na svetu su se desile zahvaljujući politici. Zahvaljujući sposobnosti onih koji vode društva da stvore okruženje u kojem će se razvijati, posao ili umetnost ili sve drugo što život čini vrednim življenja. Ljudi koji su spremni i sposobni da menjaju Srbiju moraju u fokus staviti ono što ih spaja, a ne ono što ih razdvaja. Nema mesta gde možemo da se sakrijemo od sebe. Nema mesta gde nas pogrešna politika neće stići. Naše generacije imaju posebnu odgovornost. Danas je vreme kada se odlučuje o opstanku našeg društva i u tom poslu nećemo više moći da propuštamo prilike.