Jedna od dominantnih tema prošle nedelje bila je, nesporno, kraća poseta Aleksandra Vučića Vašingtonu. Završena njegovom (još kraćom) izjavom za javnost u kojoj je posebno apostrofirao svoju poruku sagovornicima u Stejt departmentu na „potrebu i značaj američkih investicija kao šansu za izlazak Srbije iz tekuće ekonomske krize“.
Vučić je, kako je naglasio, razgovarao u Vašingtonu o svim aktuelnim političkim i ekonomskim pitanjima u Srbiji, o stanju u regionu, pitanju Kosova i Metohije, kao i o poziciji Srbije u okviru tekućeg procesa evrointegracija. Ukazao je na dve stvari: na potrebu daljeg razvoja ekonomskih odnosa dveju zemalja a, u tom procesu, na značaj američkih investicija i najavljene podrške obračunu sa organizovanim kriminalom i korupcijom u našoj zemlji.
Sa tim Vučićevim reagovanjem, međutim, postoji i jedan mali problem. I to ne samo zbog činjenice da su pomenuti citati, zapravo, identični izjavi koju nam je dao još 14. decembra prošle godine, posle razgovora koje je, takođe, imao u Stejt departmentu na kraju svoje tadašnje posete Vašingtonu – druge po redu od kako je 2009. skinut sa „crne liste“ stranaca kojima je bio zabranjen ulazak u SAD, zbog ranijih poznatih angažovanja u svojstvu istaknutog predstavnika Šešeljevih radikala i funkcionera Miloševićevog režima.
Razume se, samo je Aleksandar Vučić pozvan da sad objasni kako je to na relacijama između Beograda i Vašingtona baš sve toliko ostalo isto od decembra naovamo, da je on sad, u prošli petak, na izlazu iz Stejt departmenta, morao da novinarima citira samog sebe. Kako je to, jednostavno, bilo moguće, imajući u vidu značajne i dalekosežne političke promene do kojih je, posle naših majskih izbora, već došlo u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti u Srbiji?
A, da sve to, eventualno, počne objašnjenjem za razloge svog sadašnjeg iznenadnog odlaska u Vašington i to neposredno posle nedavne vezane, petodnevne posete Beogradu Filipa Gordona i Filipa Rikera, dvojice apsolutno najviših funkcionera Obamine administracije kad je reč o sveukupnim odnosima SAD sa Evropom, našim područjem Zapadnog Balkana, Srbijom i Kosmetom i, uopšte, sa svim ostalim što se nas dotiče na ovaj ili onaj način.
Dileme vezane za ta brojna pitanja, nadajmo se, počeće da se otklanjaju sad kad se v.d. predsednika SNS vratio u Beograd, jer je novinarima u Vašingtonu maksimalno uskratio te informacije. Kao recimo: šta je to novo i važnije imao da čuje od nadležnih činovnika srednjeg kalibra Stejt departmenta u odnosu na ono što su njihovi glavni šefovi Gordon i Riker, samo koji dan pre toga već saopštili u Beogradu njemu, Nikoliću, Dačiću i Tadiću? Odnosno, šta je sa naše strane bilo sad toliko novo, važno i tako super-hitno da je on to imao njima da prenese?
Aleksandar Vučić je prošle nedelje proveo tri radna dana u Vašingtonu, ali je na tu temu naše tamošnje dopisnike izdvojio samo jednu rečenicu u stilu da „zasad ne želi da govori o tim ostalim susretima sa zvaničnicima SAD“. Danasovi izvori, pak, signaliziraju tim povodom „pokušaj uspostavljanja i intenziviranja kontakata na svim dostupnim nivoima administracije i Kongresa, u cilju pozicioniranja SNS i predsednika Nikolića kao vodećeg američkog partnera na političkoj sceni Srbije“.
U tom kontekstu, prema sugestijama ne samo iz Đulijanove lobističke kuhinje, pominje se niz „planiranih akcija prema administraciji i Kongresu u vezi sa rešavanjem teških i otvorenih pitanja oko Kosova“. Vučić je ukazao tim povodom, kako navode obavešteni vašingtonski izvori, da će za njihovo rešavanje novoj vlasti u Beogradu biti potrebno „mnogo hrabrosti, odvažnosti i odlučnosti“. I, zatražio je, shodno tome, „odgovarajuću pomoć i saradnju američke strane u rešavanju tih problema“.
Inače, u reagovanju na nedavnu posetu Gordona i Rikera Beogradu, ambasadorka SAD Meri Vorlik podvukla je da će Vašington sarađivati sa novom srpskom vladom onoliko koliko ona bude bila uspešna u realizovanju postavljenih ciljeva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.