Srbija ipak osudila zločine u Libiji

U rezoluciji se navodi da libijske vlasti sprovode nasilje nad mirnim demonstrantima i da postoji mnogo izveštaja o zločinima protiv humanosti. Stoga, režim u Tripoliju se poziva da smesta počne da poštuje osnovna ljudska prava i oslobodi sve koji su pritvoreni bez valjanog osnova. Jedan od zahteva odnosi se i na obezbeđivanje neometanih uslova za život svih građana, među kojima su i stranci, kao i na osujećivanje pokušaja sprovođenja osvete Gadafijevih pristalica nad učesnicima protesta. Kao jedan od preduslova za poboljšanje situacije, Savet za ljudska prava UN takođe navodi pokretanje „otvorenog nacionalnog dijaloga“ u Libiji, u kojem bi trebalo da učestvuju predstavnici sučeljenih strana.

Mićunović: Suviše blaga reakcija

Nismo na sva zvona oglašavali naše protivljenje kršenjima ljudskih prava u Libiju isključivo zbog humanitarnih razloga, zbog sudbine preostalih Srba u toj zemlji, kažu za Danas sagovornici iz državnog vrha u Beogradu. Kako objašnjavaju, u slučaju da je Srbija krenula da glasno izražava proteste zbog dešavanja u toj zemlji, „kako bi naši ljudi bez viza uspeli da je napuste, maltene kad god hoće, kako bismo mogli da imamo pristup izolovanim postrojenjima gde se nalazi pet-šest radnika, kako bismo uopšte uspešno spašavali ljudske živote?“ Sve bi to bilo ugroženo da smo krenuli da se ponašamo kao da smo neka moćna zapadna sila, smatraju naši sagovornici, koji su zahtevali da ostanu anonimni.

Dragoljub Mićunović, predsednik Odbora za inostrane poslove Narodne skupštine i Političkog saveta DS, prvi je srpski političar „visokog nivoa“ koji se začudio nad reakcijom Beograda na dešavanja u Libiji. On je u jučerašnjem izdanju Danasa kratko rekao da mu „smeta što Srbija nije glasnije osudila režim u Tripoliju“, da bi sad za naš list obrazložio da ga posebno čudi to što ovdašnje vlasti „ćute ili blago reaguju“ čak i nakon oglašavanja Saveta bezbednosti UN. Mićunović podseća da je čak i Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, osudio nasilje u Libiji, iako te dve zemlje veoma dobro međusobno posluju.

„Mi moramo mnogo više pažnje da posvetimo ljudskim pravima, jer je to svrha demokratske države. Mene ne zanima šta su prethodnih godina radili srpski građani u Libiji i čime su se bavili, već me zanima ono o čemu svaki dan ceo svet govori, a to je nasilje režima Moamera Gadafija“, ističe Mićunović.

Naš sagovornik predlaže da se u Beogradu napravi analiza ili organizuje okrugli sto o događajima u Libiji, gde bi sve relevantne političke stranke i nevladine organizacije došle do „zajedničkog zaključka o tome šta Srbija treba da uradi“.

Tripoliju dobri i Milošević i Tadić

Iako sagovornici Danasa iz srpskog državnog vrha odbacuju spekulacije da je tiha reakcija Beograda motivisana tesnim političkim i privrednim vezama dve zemlje, činjenica je da one postoje. Moamer el Gadafi iznenadio je mnoge kada je posle raspada SFRJ uspostavio bliskost s režimom Slobodana Miloševića, budući da se verovalo da će podržati bosanske muslimane i Aliju Izetbegovića. Gadafi je, međutim, bio jedini arapski državnik koji se 1992. usprotivio sankcijama protiv SRJ, naglašavajući da je reč o „miroljubivoj državi“. Srpski i crnogorski političari bili su devedesetih česti gosti u Gadafijevom raskošnom šatoru, a on je, u govorima o spoljnoj politici Libije, imao običaj da ponavlja stavove Miloševićevih izaslanika.

Tokom NATO bombardovanja SRJ libijski zvaničnici su oštro kritikovali Ameriku i njihove saveznike. Zbog te podrške Milošević je 1999. odlikovao Gadafija ordenom Velike zvezde za zasluge u razvijanju bilateralnih odnosa.

Intenzivna saradnja nastavljena je i posle demokratskih promena u Srbiji, mada se libijski vođa protivio odluci o izručenju Miloševića Tribunalu u Hagu. Prijateljstvo je dodatno učvršćeno posle Gadafijeve poruke da neće priznati nezavisnost Kosova. Poznavaoci prilika tvrde da je taj njegov potez umnogome bio motivisan strahom da će Berberi, manjina na zapadu Libije, krenuti stopama kosovskih Albanaca.

Državni vrh Srbije je u septembru 2009. prisustvovao svečanostima povodom 40-godišnjice revolucije u Libiji. Delegaciju iz Beograda predvodio je predsednik Boris Tadić, kojem je Gadafi uručio odlikovanje. Ulicama Tripolija tada su marširali i pripadnici Vojske Srbije, što je protumačeno kao još jedan dokaz decenijske saradnje dve države.

Obećanja vredna milijarde dolara

Libija je bila jedan od najznačajnijih trgovinskih partnera bivše SFRJ, a nakon njenog raspada Miloševićev režim je zadržao dobre odnose sa Tripolijem. Podatak koji to najbolje ilustruje je taj da je naš izvoz u tu zemlju, do uvođenja sankcija, dostizao i 200 miliona dolara godišnje.

Trgovinski odnosi, prekinuti za vreme sankcije, obnavljaju se posle petooktobarskih promena. Rasim Ljajić, tada ministar u vladi SRJ, posetio je Libiju aprila 2001, marta 2002. tamo odlazi predsednik savezne vlade Dragiša Pešić, a Filip Vujanović decembra 2003. ide kod Libijaca sa crnogorskom privrednom delegacijom. Crnogorska strana je izrazila interesovanje za saradnju u oblasti vodnih resursa, nafte, turizma, brodogradnje. Od ranije postoji ideja o uspostavljanju pomorske linije Bar-Tripoli, kao i otvaranju slobodne zone u barskoj luci za libijske petrohemijske proizvode.

Državno-privredna delegacija Srbije, na čelu s predsednikom Borisom Tadićem, boravila je u Libiji januara 2005. godine. U delegaciji je bila i grupa od 51 privrednika iz tridesetak preduzeća. Tadić je, pored posete Libiji 2009, bio tamo i prošle godine, kada se razgovaralo o jačanju ekonomsko-trgovinskih odnosa. Prema podacima PKS, trgovinska razmena dve zemlje poslednje tri godine je značajno porasla zbog uvoza nafte iz Libije, u koju smo izvozili uglavnom medicinske i farmaceutske proizvode.

Ukupni uvoz iz Libije prošle godine bio je više od 150 miliona dolara, a 2005. svega 137.000 dolara. Izvoz u 2010. bio je vredan 6,7 miliona dolara, a pre pet godina četiri miliona dolara. Srpske kompanije su krajem 2009. godine bile pozvane su da učestvuju u projektima izgradnje infrastrukture u Libiji, „teškim“ ukupno 25 milijardi dolara. U Libiji su prisutna ili su bila prisutna preduzeća Ivan Milutinović, PIM, HIP razvoj i inženjering, Montinvest, Hidrotehnika, JAT, Geoinstitut i Jugoimport SDPR, kao i privatne firme Meridijen-Projekt, Petrol-Komet, KOFIS.

Želju Srbije da se vrati na libijsko tržište ekonomisti prepoznaju kao jedan od osnovnih razloga zbog čega se zvanični Beograd uzdržava da osudi Gadafijev režim.

Bogat izvoz oružja samo mit

Libija je tek sedma država po vrednosti izvoza naoružanja i vojne opreme iz Srbije, i na nivou je Kipra i Italije, a slabije rangirana od, na primer, Belgije, tako da priče o snažnom vojnom partnerstvu s Tripolijem predstavljaju običan mit, rekli su Danasu dobro obavešteni izvori u Beogradu.

Kako preciziraju naši sagovornici, Libijcima je u poslednje četiri godine naplaćeno oko 16 miliona dolara za kupovinu naoružanja, kao i Italijanima i Kipranima, dok su Belgijanci u istom periodu kupili srpskog oružja i opreme za oko 24 miliona dolara. Izvoz vojne industrije Srbije samo prošle godine iznosio je ukupno oko 250 miliona dolara.

Ipak, mogućnost krupnijih gubitaka zbog moguće promene režima u Tripoliju postoji. Libijski konflikt zasad je stopirao sve planove u vezi sa izgradnjom i opremanjem velike vojne bolnice u toj zemlji, koja bi trebalo da bude ekvivalent beogradskoj VMA. Potencijalna vrednost ovog projekta je oko 450 miliona dolara. U okviru toga bilo je predviđeno i da se više stotina lekara i medicinskog osoblja iz Libije školuje u Srbiji, dok bi bolnicu vodio srpski menadžment, i to sedam godina. Osim saradnje u vojnom zdravstvu, akcenat u okviru vojno-ekonomske saradnje bio je i na školovanju libijskih oficira i kadeta na Vojnoj akademiji, kao i na remontu i osavremenjavanju sredstava libijske vojske.

Procenjuje se da je tržište Libije puno potencijala, ali da se često ono što je obećano na kraju ne realizuje. Podsetimo da se svojevremeno govorilo i o ugovorima za remont libijskih brodova, izgradnju i opremanje Vazduhoplovne i Pomorske akademije u Libiji, izvoz raketnih sistema, uvođenje linija za uništavanje avio-bombi i produženje životnog veka sistema „grad“. Ništa od toga se nije dogodilo. Većina prošlogodišnjih poslova s Libijom u oblasti odbrambenih poslova svedena je na remont i održavanje njihove vojne opreme. Jedan od najznačajnijih poslova od petooktobarskih promena je bio i remont školskih aviona „galeb“ i „jastreb“, u periodu od 2004. do 2006. godine.

Stručnjaci su saglasni da su priče o velikom izvozu srpskog naoružanja u Libiju preuveličane. Vreme velikih ugovora u toj oblasti je davna prošlost i vezano je za bivšu Jugoslaviju, kada su se Gadafiju isporučivali avioni, brodovi, pešadijsko naoružanje…

Gadafi doktor, a uskoro i Putin

– Univerzitet Megatrend nema nameru da povuče odluku iz 2006. o dodeli počasnog doktorata Moameru el Gadafiju. Smatramo da je Gadafi, ipak, veliki vođa libijskog naroda – kaže za Danas Mića Jovanović, rektor Megatrend univerziteta.

Jovanović podseća da je Savet tog univerziteta dodelio priznanje Gadafiju za njegov projekat Velika reka, kojim je oko 70 odsto Sahare pretvoreno u plodno zemljište. Rektor dodaje da je, po njegovim saznanjima, ovo jedini počasni doktorat koji je primio libijski vođa. Podseća da je dodeli počasnog doktorata prisustvovalo oko 1.300 zvanica iz celog sveta, među kojima su državnici brojnih afričkih zemalja, tadašnji ministar inostranih poslova Francuske i nekadašnji ambasador SAD u Ujedinjenim nacijama.

Za razliku od Megatrenda, čija odluka o dodeli počasnog doktora, prema tvrdnji Jovanovića, nije politički motivisana, Beogradski univerzitet namerava da dodeli ovo priznanje ruskom premijeru Vladimiru Putinu zbog „njegovog doprinosa unapređenju odnosa Ruske federacije i Srbije“.

U Rektoratu Univerziteta u Beogradu potvrđeno je Danasu da je inicijativu pokrenuo rektor Branko Kovačević, a da je predlagač Pravni fakultet u Beogradu, jer je Putin po obrazovanju pravnik. Planirano je da počasni doktorat bude uručen ruskom premijeru prilikom njegove posete Beogradu krajem marta.

Nezvanično saznajemo da je ova odluka izazvala različite komentare u akademskoj javnosti, ali u Rektoratu nisu želeli ništa da zvanično kažu „dok se procedura ne završi“. Iako je u najvećem broju slučajeva za dodelu počasnog doktorata presudan naučni doprinos određenih ličnosti, i ranije je bilo primera da univerziteti ovo priznanje daju pojedincima zbog dugogodišnjih prijateljskih odnosa s našom državom.