Srbija očekuje podršku islamskih zemalja zbog Azerbejdžana

Srpske vlasti su svesne da sve zemlje koje će glasati za rezoluciju Azerbejdžana neće glasati i za dokument koji predlaže Srbija, ali očekuju da će jedan broj njih bar biti uzdržan, kazali su Danasu diplomatski izvori u Beogradu.

– Ima jako mnogo sličnosti između slučajeva Kosova i Nagorno Karabaha, ali i ozbiljnih razlika. I Srbija i zemlje koje nisu priznale kosovsku nezavisnost porediće Kosovo s drugim sličnim situacijama u svetu. Simultana rasprava o ova dva problema će svakako podići profil čitavoj problematici, ali to svakako neće biti odlučujuće prilikom odluke koja će se rezolucija podržati. S obzirom da je osnovni argument promotera nezavisnosti Kosova da je reč o jedinstvenom slučaju, većina uticajnih zemalja će se kloniti poređenja ova dva problema – kaže za Danas Žarko Petrović, direktor istraživanja ISAC fonda i dobar poznavalac političkih procesa na području bivšeg SSSR.

Prema njegovim rečima, slučajevi Kosova i Nagorno-Karabaha su s tačke gledišta većine Azerbejdžanaca identični ili skoro identični.

– Zanimljivo je i da Jermeni imaju dosta sluha za „istorijsko pravo“, jer je to jedan od njihovih osnovnih argumenata za tvrdnju da Karabah pripada njima, što ima dosta analogije i s pozicijom Srba i Albanaca. Očigledna sličnost između slučajeva Kosova i Nagorno-Karabaha su dijametralno suprotna tumačenja istorije, kako Srba i Albanaca, tako i Jermena i Azera. Druga sličnost je količina zločina i žrtava koji su počinjeni u ratovima za ove dve teritorije. Najvažnija razlika je da se pregovori o statusu Karabaha vode već više od 15 godina, za razliku od pregovora za status Kosova koji su završeni posle efektivno dve i po godine – objašnjava Petrović.

On ističe da je druga razlika to što je u Evropi i SAD daleko veći interes za stabilnošću Zapadnog Balkana nego interes za stabilnost Kavkaza.

– Samim tim, te zemlje su sklonije da problem Kosova reše „efikasnije“ nego problem Karabaha. S druge strane, Rusija igra daleko važniju ulogu na Kavkazu nego na Balkanu. Rusija u svojoj bazi u Jermeniji, koja je svakako zaštitnik Nagorno Karabaha broj jedan, ima oko 3.500 vojnika i ozbiljne vazdušne i druge snage – naglašava Petrović.

Danasov sagovornik dodaje da se ne može očekivati da države koje budu podržale rezoluciju Azerbejdžana automatski podrže i rezoluciju Srbije.

– U toj jednačini, države će se voditi kako principijelnim pitanjima, tako i realpolitičkim interesima. Isto kao i u slučaju Kosova, uostalom – zaključuje Petrović.

Slobodan Samardžić, profesor FPN i bivši član pregovaračkog tima za KiM, kaže za Danas da su slučajevi Kosova i Nagorno-Karabaha slični utoliko što je reč o pokušaju otcepljenja od teritorije jedne države, ali da se razlikuju utoliko što je Priština izvršila secesiju uz pomoć međunarodne zajednice, dok Nagorno Karabah to nije učinio, kao i da tu teritoriju niko nije priznao kao nezavisnu državu.

– U slučaju Kosova je prekršeno međunarodno pravo, dok u slučaju Nagorno Karabaha nije. Problem je u tome što, kada je reč o Kosovu i Metohiji, mi u stvari ne znamo o kakvoj rezoluciji Srbije će se glasati u GS UN, jer do 9. septembra ona može da se menja, a stav Azerbejdžana je jasan. Drugi problem je što demokratska javnost u Srbiji, uključujući i opoziciju, insistira da se naša rezolucija i ovako razvodnjena kakva jeste prilagodi zahtevima EU – tvrdi Samardžić.

Nagorno-Karabah jedna je od međunarodno nepriznatih država, smeštena na samoj granici između Azerbejdžana i Jermenije. Borbe za kontrolu nad ovom teritorijom između etničkih Jermena i Azera potiču od sukoba između hrišćanskih Jermena i Turaka i Persijanaca, koji su bili aktuelni pre jednog veka. Ova regija je u 19. veku postala deo ruske imperije, a stotinama godina naseljavali su je pretežno jermenski i turski seljaci i trgovci. Jermenija tvrdi da je Nagorno-Karabah „deo hrišćanskog carstva“, budući da su na njegovoj teritoriji smeštene brojne drevne crkve. S druge strane, azerbejdžanski istoričari tvrde da su tamošnje crkve sagradili kavkaski Albanci, hrišćanski narod koji smatraju pretečom azerskog naroda.

Hrišćanski Jermeni i turski Azeri dugo su živeli u miru na ovoj teritoriji. Međutim, nakon okončanja Prvog svetskog rata, SSSR je osnovao autonomni region Nagorno-Karabah čije su većinsko stanovništvo činili etnički Jermeni. Nezadovoljstvo Jermena takvom situacijom tinjalo je tokom celog sovjetskog perioda. Netrpeljivost između etničkih Jermena i Azera prerasla je u nasilje kasnih osamdesetih godina 20. veka, nakon čega su etnički Azeri pobegli iz Karabaha i Jermenije, dok su etnički Jermeni napuštali ostale delove Azerbejdžana. Posle raspada SSSR 1991, lokalno jermensko stanovništvo proglasilo je nezavisnost od Azerbejdžana i osnovalo Republiku Nagorno-Karabah, koja do danas nije međunarodno priznata. U periodu 1988-1994. dolazilo je do povremenih etničkih sukoba različitog intenziteta, u kojima su pobedu na kraju odneli etnički Jermeni, nakon čega su preduzeli korake da okupiraju azerbejdžansku teritoriju i van granica Karabaha. Napravili su „tampon zonu“, koja je povezivala Karabah i Jermeniju.

Godine 1994. između dve strane je potpisano primirje pod pokroviteljstvom Rusije, a Nagorno je de fakto ostao u rukama etničkih Jermena. Konačni sporazum nikada nije potpisan, a tokom povremenih prekida primirja bilo je žrtava na obe strane. Procenjuje se da je tokom šest godina sukoba ubijeno između 20.000 i 30.000 ljudi, dok je više od milion napustilo svoje domove.

Azeri izbegli tokom konflikta još se nisu vratili u oblasti Azerbejdžana, koje su sada pod jermenskom kontrolom. Slično važi za Jermene koji su napustili Azerbejdžan. Azeri se bune zbog gubitka Nagorno-Karabaha, koji smatraju delom svoje teritorije, dok Jermeni ne pokazuju spremnost na bilo kakav kompromis. Rusija, Francuska i SAD u okviru Grupe Minsk pri OEBS nastoje da pronađu rešenje za okončanje sukoba. Godine 1997, Grupa je iznela predloge sporazuma, koji su se smatrali početkom pregovora između Azerbejdžana i Jermenije, a u koje nisu uključene samoproglašene vlasti Nagorno-Karabaha.

Taj region je decembra 2006. na referendumu proglasio ustav Nagorno-Karabaha i proglašenje suverene države, ali Azerbejdžan je to izjašnjavanje proglasio nelegitimnim. Međutim, od tada je bilo nagoveštaja napretka u mirovnom procesu, imajući u vidu povremene susrete Ilhama Alijeva, predsednika Azerbejdžana i Serža Sarkisiana, predsednika Jermenije. U novembru 2008. Alijev i Sarkisian dogovorili su se da intenziviraju napore za pronalaženje političkog rešenja za pitanje Nagorno-Karabaha, a značajan napredak je ostvaren tokom susreta dvojice državnika u maju i novembru 2009.

Zamrznuti konflikt na Kavkazu

Nagorno-Karabah, zamrznuti konflikt na južnom Kavkazu, je teritorija na granici Azerbejdžana i Jermenije, formalno pod zvaničnim Bakuom, ali s de fakto samostalnom vlašću. Prostire se na teritoriji od oko 8.200 kvadratnih kilometara i ima oko 145.000 stanovnika, od čega je više od 75 odsto Jermena. Autonomni region u okviru SSSR, proglasio je samostalnost 1991, a nezavisnost od Azerbejdžana 1992. * Povremeni oružani sukobi različitog intenziteta između Azerbejdžana i etničkih Jermena i Jermenije trajali su u periodu 1988-1994. Došlo je do okupacije delova Azerbejdžana i van Nagorno-Karabaha. Godine 2006. region je organizovao referendum na kojem je došlo do proglašenja suverene države i ustava. EU je kritikovala taj referendum. Pregovori o rešavanju sukoba traju od 1997, koordinišu ih SAD, Rusija i Francuska. U njima učestvuju Azerbejdžan i Jermenija, ali ne i vlasti Nagorno-Karabaha.

Baku uz Beograd

Eldar Hasanov, ambasador Azerbejdžana u Srbiji, za Danas

Između slučajeva Kosova i Nagorno-Karabaha može se povući paralela, jer je i Srbiji i Azerbejdžanu narušen teritorijalni integritet i suverenitet. Zvanični Baku podržava stavove Beograda, a za srpski predlog rezolucije u GS UN glasaće veći broj islamskih zemalja – ističe u razgovoru za Danas Eldar Hasanov, ambasador Azerbejdžana u Srbiji.

Šta Nagorno-Karabah predstavlja Azerbejdžanu?

– Nagorno-Karabah je istorijski gledano azerbejdžanska teritorija, koju su okupirale jermenske oružane snage. Azerebejdžan podržava inicijative da se problem reši na miran način, u okviru ôMinske grupeö koju čine SAD, Rusija i Francuska. Nadamo se da će u vezi s tim pitanjem biti doneta ispravna i objektivna odluka. Ubeđeni smo da će se ispoštovati norme međunarodnog prava, teritorijalnog integriteta, nenarušavanja granica i suvereniteta zemlje. Azerbejdžan nikada neće dozvoliti da ova teritorija ostane okupirana. Danas se o tome aktivno vode pregovori i nadamo se da će to pitanje biti rešeno u najskorijem mogućem roku na miran način.

Da li može da se povuče paralela između Nagorno-Karabaha i Kosova?

– Da, naravno. I jednoj i drugoj zemlji narušen je teritorijalni integritet i suverenitet. Drugo, Azerbejdžan i Srbija su žrtve dvostrukih standarda koje postoje u svetu. Više puta su svojim delovanjem pokazale da su spremne da se bore za mir, saglasnost i saradnju u okvirima međunarodnog prava. Nije slučajno da se u Generalnoj skupštini UN istog dana razmatra i pitanje Kosova i pitanje Nagorno-Karabaha. To nas ne čudi, jer istorijski imamo istu sudbinu. Takođe, delimo sudbinu da se istog dana borimo za svoje pravo koje je predviđeno i principima i normama međunarodnog prava, i principima UN. Nadam se da će u vezi s tim pitanjima biti doneto ispravno i pravično rešenje.

Kakav je stav Azerbejdžana prema srpskoj rezoluciji o Kosovu u GS UN?

– Podržavamo stavove Srbije u okvirima UN i ostalih međunarodnih organizacija, kao i u Međunarodnom sudu pravde. Smatramo da je stav Srbije prema Kosovu potpuno ispravan. Veliki broj zemalja će 9. septembra podržati stavove Azerbejdžana. Nadam se da će isti slučaj biti i sa Srbijom. Beograd će u UN dobiti podršku većeg broja islamskih zemalja.