Paralela sa naprednjačkim internet aktivistima više je nego očigledna. Oni na forumima ne iznose svoje lično viđenje ili stav, već interpretiraju vizuru političke centrale, i to po unapred zacrtanim pravilima. Ovakvo robotizovano ponašanje predstavlja krajnju instancu Vučićevog autokratskog sistema vladavine, gde se demokratske institucije polako ali sigurno svode na paravan za netransparentne ali suštinski dominantne lance upravljanja u pozadini.
P { margin-bottom: 0.21cm; }Vučićev poziv na ujedinjenje ne predstavlja iskrenu, u demokratskom duhu pokrenutu inicijativu za okupljanje svih produktivnih snaga u društvu, već puku marketinšku oblandu za širenje i jačanje sopstvene, autocentrične sfere uticaja. Sad, istina, postoje i primeri nedemokratskih uređenja sposobnih da budu produktivna i da doprinose opštem interesu (nekadašnja SFRJ, savremena Kina itd). U njima, međutim, nije prisutna situacija u kojoj jedan čovek kontroliše sve državne poslove i donosi praktično sve odluke od značaja. Kod Vučića, vrlo je očigledno, ne postoji funkcionalan sistem delegiranja odgovornosti. Da ne pričam da će svaka inicijativa, protumačena kao iole negativna po njegovo lično pozicioniranje – biti sasečena u korenu. S druge strane, čini se da izuzetno brzo i efikasno bivamo transformisani u neokolonijalnu zemlju za servisiranje krupnog kapitala, sa milionima polugladnih, polubolesnih, obespravljenih botova koji rade za mizerne nadnice dok nas velikobratovski mediji ubeđuju da je sve to super super, istovremeno pokušavajući da nam sa relevantnih društvenih tema skrenu pažnju na jeftinu zabavu u kojoj se nekakav polusvet – naprasno promovisan u medijsku elitu – svađa, tuče i bludniči. Nije stoga nimalo iznenađujuće da zapadni zvaničnici izjavljuju da u Srbiji danas ne vide nijednu političku snagu kadru da preuzme ulogu Aleksandra Vučića. Baš tim rečima. Ne pominju se naprednjaci, već veliki gazda lično.
Aktuelni izbori su očigledno izgubljeni iz perspektive ograničavanja Vučićeve svemoći. Na svim političkim činiocima od značaja zadatak je, znači, da se fokusiraju na predsedničke, zakazane za sledeću godinu. Podrazumevajući pritom odustajanje od trenutnih šićardžijskih interesa zarad opšte društvene dobrobiti. U slučaju da proevropska demokratska opozicija ne bude u stanju da se ujedini iza jednog, besprekornog, fascinirajućeg kandidata – koji u svakom slučaju ne može biti Boris Tadić – doći ćemo u situaciju da u drugom krugu pravimo odabir između Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja. A onda: kom obojci, kom opanci!
Zamislite samo da Vam je početkom dvehiljaditih neko iz budućnosti saopštio da ćete na predsedničkim izborima 2017. birati između Nikolića i Šešelja, dok je, istovremeno, Vučić postao nedodirljivo moćan premijer sa nezapamćenom popularnošću? Zaista groteskno i previše porazno da biste mu poverovali, zar ne?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
