Halucinogena muzika za dinosauruse

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Niste u stanju? I još vam sve to zvuči nelogično i nespojivo, prepotentno i nadasve vickasto? E, pa, dobrodošli u halucinogeni svet Animal Collectiva (AC) i njihovog desetog studijskog albuma „Painting With“.

Trojka „elektroničara“ iz Baltimora, u sastavu Panda Bear (alijas Noa Lenoks), Avey Tare (Dejvid Portner) i Geologist (Brajan Vejc), svojom delatnošću već punih sedamnaest godina polarizuje muzičku javnost na one koji ih smatraju autentičnim genijima i pionirima pastoralne psihodelije i one koji ih vide kao uobražene pretenciozne hipije čije pesme imaju malo toga zajedničkog sa muzikom 60-ih, a dosta toga sa stvaralaštvom samozaljubljenih virtuoza iz sedamdesetih koji su tvrdili da jedini imaju pravo baštinjenja plodova prethodne decenije. Ili što bi rekao novinar „Gardijana“: „Nešto u muzici AC ukazuje na to da su njeni autori ona vrsta ljudi koja svaki put kada vas sretne započne priču o tome da su bili na kampovanju i tamo naleteli na pečurke od čijeg su konzumiranja imali taaaako dobre vizije… Kada muzičar u centar stavi sebe, a ne umetnost, onda virtuoznost postaje bitnija od iskazivanja emocija i to je razlog zašto se, na primer, pank pojavio kao anti-teza prog roka. Mnoge ranije kompozicije Collectiva sadrže elemente prog roka, a neke od njih je moguće uočiti i na 'Painting With'.“

Mi, pak, delimo mišljenje manjine koja se u nekim stvarima slaže sa prvom grupom, a u nekim sa drugom, polazeći od činjenice da slika o AC nikako nije crno-bela, već sastavljena od nijansi mnogih boja. Dokaze genijalnosti je, recimo, moguće pronaći u vrlo dobrim albumima „Sung Tongs“ (2004), „Feels“ (2005) i „Strawberry Jam“ (2007) kojima je bend demonstrirao sposobnost preobražaja uz zadržavanje glavnih osobenosti (Lenoksovo i Portnerovo poigravanje harmonijama, kompjuterski generisani zvuci), kao i u odličnom „Merriweather Post Pavilion“ (2009), verovatno najboljem albumu koji su objavili do danas: eskapistička atmosfera i inteligentna lirika „fluidnih“ balada ujedinile su kritiku u mišljenju da je reč o autentičnom delu, a da ga je i publika slično doživela svedoči pojava brojnih bendova-klonova koji su zvuk „Paviliona“ pokušavali da oponašaju. Svi hvalospevi i obožavanja su, svako na svoj način, hranili ego trija koji je imao originalan pristup komponovanju i snimanju: svaku pesmu su pre ulaska u studio „proveravali“ u živim nastupima, prateći reakcije publike na verzije koje su joj predstavljali. Ona koja bi naišla na najbolji prijem završila bi na albumu i ovakav metod selekcije davao je odlične rezultate sve do „Centipede Hz“ (2012): tokom „testiranja“ novih pesama svaki je član benda, navodno, greškom imao drugačiji miks na monitoru, pa su u studio ušli sa različitim idejama o tome šta je dobro, a šta ne (čuli smo od muzičara i blesavija objašnjenja, ali je ovo svakako originalno). Rezultat tih „umetničkih razmimoilaženja“ bio je preproduciran album ispunjen semplovima i filtriranim vokalima koji ni angažman povremenog člana benda Deakina (DŽošua Dib) nije uspeo da spasi od propasti: „..Hz“ je bio najniža (umetnička) tačka koju su AC u svojoj karijeri dosegli.

Nešto se moralo menjati, pa su članovi benda preduzeli nekoliko koraka: prvo, odlučili su da pesme više ne proveravaju uživo pre snimanja, i drugo – a tu dolazimo do dokaza za „optužbe“ da su pretenciozni i uobraženi – rešili su da album snime u studiju za koji su smatrali da odgovara njihovoj veličini i značaju (holivudski „EastWest 3“), a u kojem su nastali DŽeksonov „Thriller“, „Pet Sounds“, Elvisove i Sinatrine ploče i mnogi drugi poznati albumi. U njegovim su sobama instalirali mini bazene, prigušili svetla i upalili sveće koje su, uz projekcije dinosaurusa na plafonima i zidovima, stvorile „praistorijsku atmosferu“ zaslužnu za – kako tvrdi Vejc – vizuelizaciju albuma „u vidu kruga elektronskog bubnja“ (šta god to značilo) koja im je pomogla da ideje iskažu kroz relativno kratke kompozicije. Ako ignorišemo trabunjanja o vizuelizaciji, Vejc je uglavnom upravu jer konciznost jeste osnovna karakteristika dvanaest novih pesama uz sveprisutan bič bojs saund koji, uvereni smo, nema veze sa mestom gde je album sniman: bend je od osnivanja prepoznatljiv po vokalnim harmonijama i ambijentalno-psihodeličnom zvuku, s tim što je ovaj put Lenoksov vokal – multipliciran, pa naslagan u slojevima (slično kao u „Doin' It Right“ koju je snimio sa Daft Punk) – stavljen u prvi plan. To znači i da „nadmetanja“ sa Portnerom nema onoliko koliko ih je bilo ranije, ali kada ih ima ona zvuče zaista fascinantno: u kakofoničnoj „Lying in the Grass“ njih dvojica naizmenično pevaju po jedan slog svake reči u „All the pieces are where they ought to be, But it's clear that we don't look lightly“, demonstrirajući time ne samo neverovatan nivo sinhronizacije vokala (virtuoznost ispred emocija, rekli bi „hejteri“), već i studijske veštine koje, čini nam se, niko više ne poseduje.

Glavni problem albuma, međutim, leži u tome da ni posle pet-šest preslušavanja nije moguće zapamtiti nijednu melodiju i potom je reprodukovati (naglas, u sebi, zviždanjem ili kako god), a isprepletani i „fazno“ pomereni vokali na momente izazivaju vrtoglavicu i blagu mučninu (proverite „Vertical“ i „The Burglars“). AC su, sva je prilika, takav efekat i želeli da postignu, pa će svi koji nisu bili u prilici da nabasaju na „one“ gljive, a tragali su za njima, u „Painting With“ naći adekvatnu zamenu.

Mada bi trebalo da budu vrlo, vrlo oprezni: ko će ga znati, možda su baš pečurke došle glave svim tim moćnim dinosaurusima.

Obavezno poslušati: „Spilling Guts“, „Natural Selection“.

Ocena: 6/10