Ljuta alternativa Ring ring zvuka

P { margin-bottom: 0.21cm; }A:link { }

* Kako se danas sećate samih početaka Ring Ring festivala? I odakle takvo ime?

– Festival ima svoju prilično dugu predistoriju. Najpre, sama činjenica da smo 80-ih na koncerte alternativne i drugačije muzike morali ići vozom u LJubljanu (ređe u Zagreb), nas je naterala da, kad neće niko drugi, mi sami počnemo da organizujemo takve koncerte u Beogradu. Zatim, tu su i odlasci na festivale u LJubljanu ili u Francusku, gde osetite jednu posebnu atmosferu. Sve je to iz naše perspektive izgledalo još i gore, zbog ratova, sankcija. Srećom u to vreme je postojao jedan medij, Radio B92, koji je imao otvorena vrata za svakakve alternativce, gde smo Aleksandar Konjikušić i ja uspeli da uglavimo emisiju sa takvom, neobičnom muzikom. Odmah, nakon ukidanja kulturnog embarga, sam krenuo sa dovođenjem grupa iz nekih čudnih, muzički ne tako poznatih zemalja, poput Holandije ili Estonije. Kada sam u mesec dana na tri različita mesta organizovao takve koncerte 1995, jasno mi je bilo da je publika gladna takvih događaja, ali da je sve bolje staviti pod jednu, festivalsku, kapu.

Kao kec na deset je pao poziv Adrijen Van Heteren, koja je tada bila direktorka Kulturnog centra Rex, koji je tek nastajao, da se neki alternativni program desi baš tu. Nije me bilo teško naterati, ideja je razrađena sa Draganom Ilićem, koji je i tvorac imena festivala. Za samo 10 dana – a to je bilo vreme bez interneta u Srbiji! – bio je spreman i program. Pozvao sam muzičare iz raznih zemalja, većinu sam već dugo znao, a imali smo i dobru selekciju domaćih muzičara. Prvi Ring Ring festival je trajao od 22. do 27. maja 1996.

* Da li ste već u to vreme bili svesni bogatstva odgovarajuće muzičke ponude ovde i u celom svetu i li je domaća zajednica ljubitelja i kreatora ovakvog zvuka od prve pokazivala izuzetan potencijal ili se to razvijalo tokom vremena? Šta je s regionom u celini u tom smislu?

– Kontakte i informacije iz sveta smo imali, ne baš kao u ova sadašnja tehnološki napredna vremena. Pristizalo je dovoljno ploča i diskova da emisija „Pomen crvenom patuljku“ na Radiju B92 ima izuzetno bogat sadržaj. Tako smo bili u kontaktu sa publikom, ali i umetnicima, koji su se, naizgled, krili od javnosti. U stvari, nisu baš imali ni dovoljno prostora da se pokažu. Stoga smo počeli sa etabliranim domaćim autorima, poput Borisa Kovača, Ernea Kiraja ili Stevana Tikmajera, da bismo polako otvarali prostor za mlađe, manje poznate autore iz cele Srbije. Ako govorimo o regionu, Slovenija i Mađarska su uvek bile ispred nas i kad je publika u pitanju, ali i kad je kvalitet i broj umetnika važan. Ostali su bili svakako iza nas i pratili su nas, na svaki mogući način. Ring Ring publika je vremenom oscilirala, jer su se, zbog teške situacije, mnogi iselili, kako publika tako i muzičari.

* Da li su neki podžanrovi, odnegovani u okviru Ring Ringa, prerasli u neki globalno znani fenomen, komercijalnog predznaka?

– Ring Ring je uvek bio alternativa, na prvim festivalima je bio zastupljen i 'world music' i 'free jazz', na primer. World music je u međuvremenu postao globalni fenomen, sa izuzetnim komercijalnim potencijalom. U Srbiji se početkom 2000-ih etno probio kao važan termin, a world music koncerti su održavani, kao i danas, u svim koncertnim prostorima. S druge strane free jazz nikad nije bio komercijalan, ali je postao globalni fenomen – danas je taj podžanr zastupljen na većini boljih džez festivala, izvođači su traženi i cenjeni, od publike i kritike, čak i kod nas.

* Koje momente sa prethodnih izdanja Festivala pamtite?

– Mnogo ima divnih sećanja vezanih za festival. Kada je pozvana japanska grupa Ground Zero da nastupi 1997, za njih je retko ko čuo, a samo dva diska su postojala u Srbiji – ponavljam, tada nije bilo interneta ili you tube-a. Zahvaljujući emisiji na Radiju B92 i priči koja se raširila o japanskim čudacima, kao i činjenici da se maja '97 gradom šeta velika grupa Japanaca, došlo je do toga da Rex bude krcat, i više nego godinu dana ranije na koncertu Ferusa Mustafova.

Drugi momenat je ta tragična '99. Program je već bio potvrđen kada je bombardovanje počelo. Radio B92 je ubrzo bio okupiran, sve je izgledalo dosta beznadežno. Međutim, uprkos svemu, kultura se nije dala obuzdati – zahvaljujući Jasni Dimitrijević, Dom omladine je oživeo i brojne muzičke akcije su tu izvedene. Uspeli smo, nekako, da obezbedimo internet da kontaktiramo muzičare, koji su već potvrdili svoj dolazak u Beograd. Prvo da im kažemo da im ne pada na pamet da dolaze u Beograd pod bombama, a zatim da predložimo da svoj Ring Ring koncert održe tamo gde već sviraju tih dana. Odziv je bio neverovatan, u 45 gradova je održano 64 koncerta. Čak i u Beogradu smo uspeli da napravimo dva matinea, od kojih je jedan bio koncert renovirane postave ansambla „Disfilharmonija“ – majko moja, 16 gitara i dva basa!

* I, kakvu je to onda vrstu muzike Ring Ring zapravo želeo da promoviše od svojih (pra)početaka?

– Ono što želimo da podstaknemo je kreativnost, inovacija u muzici. Da omogućimo domaćoj publici da se sretne sa takvim umetnicima, a da se domaćim muzičarima omogući susret sa stranim majstorima, ali i sa domaćom, vrlo obrazovanom i pažljivom publikom.

Nekad smo to Konjikušić i ja, a verovatnije on, nazvali „ljuta alternativa“, ali i to je samo jedna odrednica, koja nije dovoljno široka da definiše 'Ring Ring zvuk'.

* I, evo nas konačno pred 21. izdanjem Ring Ringa! Koga sve to ove 2016. slušamo?

– Festival je već počeo filmom „Times of Day“ Borisa Kovača. Ovo je ujedno bila i posveta njegovom predanom radu na drugačijoj muzici. Već sam spominjao free jazz, iz tog podžanra Joe McPhee (DŽo Mek Fi) je najveće ime, on stiže sa grupom Universal Indians. Free jesu, ali možda nisu jazz, duo Otomo Jošihide (Yoshihide) i Pal Nilsen-Lav (Paal Nilssen-Love). Poput Mek Fija, Pol Pinjon (Paul Pignon) ima 77 godina, ali i neverovatan žar i težnju za istraživanjem. S druge strane, biće na sceni Rexa mladi stvaraoci, poput norveške grupe Cortex, naše Hashime ili izraelskog gitariste Ido Bukelmana.