Pink Floyd za techno generaciju

Uzastopni nastupi umetnika praktično tri različite muzičke generacije u Velikoj sali Doma omladine Beograda Hans-Joachim Roedelius (1934), Pierre Bastien (1953) i Alec Empire (1972) kao da su tako isklesali u zvuku putopis sa neke nezaboravne keruakovske avanture na točkovima tehnologije, krenuvši od Roedeliusovog psihodeličnog krautrock ambijenta, preko Bastienove upravo neodoljive satijevske fantazije, pa sve do Empireovog angažovanog digital hardcorea u svom doduše mnogo smirenijem i transcendentnijem izdanju. Izgleda da je dosezanje punoletstva svakog od ova tri umetnika ponaosob, bio okidač za onog sledeć eg po redu. Sledećeg? Ako se pravilnost njihovog pristizanja nastavi, onda bi onaj naredni u nizu imao da bude rođen 1991. i da ode još korak dalje, a taj svakako već negde postoji. Možda još i na ovom Resonateu!

Da napustimo ipak ovu čudesnu numerologiju. Jer, šta smo iskusili zapravo? Roedeliusovo ukrštanje interstelarnih vibracija sa sviranim klavirom, zvučni život nekud na Marsu, ispod okeana, u majčinom trbuhu, u srcu prirode i to u sred ruže neobičnih vetrova, zapleteno u nekakve džinovske hvatače snova, u čijim je mrežama starinsko sanjarenje o raju elektronike još uvek moguće. Pierre Bastien, potom, pravi je Pinball Wizard, sa svojim spravicama na fantazmagoričnoj mini pozornici i to u jednom neprepričljivom procesu činjenja muzike neverovatno zabavnom i poučnom gimnastikom tela i duha. Te, najzad, Alec Empire sa svojom pak Pink Floyd vizijom za techno generaciju, gustim i vasionski hujećim tkivom koje vas nosi jednim impresivnim video radom iza, kao na vikinškim jedrima kroz svečanu, hitajuću gromku tišinu upravljenu ka dalekim sazvežđima. Sanjali smo odista dostojanstveni san o zvuku. I bilo je taaaako ozarujuće.