Realizam Dejvidove dece

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

„Najbolji britanski bend s početka devedesetih je svojim zvukom – u velikoj meri inspirisanim Bouvijevom 'dominacijom' tokom 70-ih – značajno doprineo reputaciji koju je Vojvoda stekao kod mlađih naraštaja“, tvrdi novinar „Pitchforka“ u tekstu objavljenom pre samo par dana. „Slušati 'Night Thoughts' u svetlu nedavnih događaja jednako je slušanju eulogije pokojnikovog najdražeg deteta: sve je tu, od kvazikonceptualne strukture, preko zvečećih rifova i nekonvencionalnih melodijskih rešenja, do epskih balada koje su svojevrsni omaž Bouvijevoj težnji da svakom novom pesmom izazove seizmičke talase.“ Ne može se, naravno, značaj Suede porediti sa značajem velikog umetnika kakav je Bouvi bio, ali se ne može ni osporiti njihov trud da se idolu približe po „proizvodnji“ seizmičke energije: dvanaest novih pesama dokaz su da su članovi benda bili posvećeni komponovanju i da nisu otaljavali posao, bazirajući – kao i ranije – estetiku na adutima u vidu Andersonovog umirem-na-tvojim-rukama vokala i grandioznih rifova i arpeđa Ričarda Oksa koji malo „vuku“ na Edža, a malo na DŽimija Pejdža (prvi singl „Outsiders“ i hiperdramatična „I Can't Give Her What She Wants“ najbolje ilustruju suštinu ovog koncepta, ako s njim nekim čudom niste imali priliku da se upoznate ranije).

Istovetan zvuk dominirao je i prethodnikom kojem smo 2013. dali pozitivnu ocenu uz konstatacije da je Andersonova interpretacija na momente previše hladna, da je lirika benda u najboljem slučaju prozaična, te da im ne bi škodilo malo koketiranja sa drugim stilovima. Ako i nisu imali volje za kakav-takav muzički otklon iz straha od gubitka identiteta, Suede su se, pak, zdušno potrudili da na planu prve dve primedbe naprave značajne korake napred (da iskoristimo ovu priliku i da im se zahvalimo što nas čitaju i pride uvažavaju naša mišljenja). Sa Andersonom i njegovom mukom se, naravno, ne možemo u potpunosti saživeti jer nam engleski nije maternji jezik, ali nas je emocijama nabijena interpretacija uverila da ono o čemu na „..Thoughts“ on peva zaista dolazi „iz duše“ i da je album posledica stvarnih životnih situacija, a ne događaja nastalih u autorovoj mašti. Sličnog je mišljenja i kritičar DŽon Putnam koji je svoj doživljaj direktne i refleksivne lirike – čije su glavne teme izazovi roditeljstva, propast emotivnih veza, bolesti zavisnosti i egzistencijalizam – opisao na sledeći način: „Da mi je pre dvadeset godina neko rekao da će lik u kožnim pantalonama koji vrcka kukovima i uzdiše „Oh, how I'd love to turn you oooooon!“ jednog dana postati moj duhovni vodič, odgovorio bih mu da je lud. Međutim, kao otac dvoje dece, sin nedavno razvedenih roditelja i brat zavisnika na putu bez povratka, u mnogim pesmama na 'Thoughts' ja sam jasno video sebe i čuo svoj sopstveni glas.“

Da, Bret Anderson je sazreo i posle decenija „ludovanja“ spoznao da postoji svet i van trougla seks-droga-rokenrol, i to svet u kojem žive bića (supruga, deca, roditelji, prijatelji) o čijim potrebama i osećanjima bi morao da vodi računa, a do kojih mu u prošlosti nije bilo preterano stalo („I Don't Know How to Reach You“, „I Can't Give Her What She Wants“ i „What I'm Trying to Tell You“ svedoče i da je danas svestan da mu je nedostatak empatije upropastio šansu da se već sada oseti ispunjenim i srećnim čovekom). „Thoughts“ je, dakle, album nastao na putu ka iskupljenju (da bi ti gresi bili oprošteni moraš ih prvo priznati, uveren je Bret) i zato se – bez obzira na zvuk – od prethodnika on drastično razlikuje: „Bloodsports“ je slavio zavođenje, romansu i ljubav, a sada su stihovi mračni, elegični i depresivni („No Tomorrow“), na momente i nasilni („The keys are falling from her coat, As I weave my fingers around her perfumed throat“). Uostalom, zar nisu poslednjih godina i ljudi oko nas uglavnom takvi?

Suede su, da zaključimo, po prvi put u karijeri realizmu dali prednost u odnosu na eskapizam i to je nešto što se fanovima možda neće dopasti, naročito onim koji od rokenrol grupa ne očekuju ništa drugo do muzike za zabavu i „muvanje“ na ponoćnim žurkama. Što se nas tiče, „Night Thoughts“ je album kakvom smo se oduvek nadali, a kojeg od Suede – da budemo iskreni – nismo očekivali i u tom smislu on predstavlja veliko (pozitivno) iznenađenje koje, možda, i nagoveštava da je pred nama dobra godina za gitarski rokenrol.

„Like kids, like savages“, peva Anderson u „Like Kids“, možda i najoptimističnijoj pesmi na albumu, „we'll run in the playground if you just stay with me.“ Ne brini, Bret, ostajemo uz tebe i možeš, apsolutno, da računaš na nas i ubuduće ako nastaviš da ideš stazom kojom si se upravo uputio.

Izdvajamo sa albuma: „No Tomorrow“, „Like Kids“.

Ocena: 8/10