Rokom protivu skolioze

Starost verovatno može da bude i lepa i sadržajna, ali teško čoveku koji je pedeset godina glavom i srcem bio u rokenrolu i postao njegova personifikacija, da bi danas ostao jedan od poslednjih živih simbola stila života kojeg je establišment javno prezirao i osuđivao, a u potaji mu se divio i želeo da ga oponaša. Godine „ludovanja2 su, međutim, ostavile trag, pa je Džejms – svestan da je jedan od njegovih zaštitnih znakova počeo da ga izdaje – odlučio da napravi muzički testament i sa publikom se oprosti na dostojanstven način. „Trebalo bi da se nađemo nekada i komponujemo nešto“ reči su koje je elektronskom poštom uputio Džošu Homiju marta 2014, a lider benda Queens of the Stone Age mu je odgovorio maltene istog trenutka: „Svakako! Biće mi čast da radim sa velikim Igijem Popom.“Nedugo zatim počeo je zajednički rad muzičara koji su se upoznali par godina ranije, a da je Igi u četvrt veka mlađem kolegi prepoznao srodnu dušu svedoči i sloboda koju mu je dao i po pitanju izbora saradnika i po pitanju mesta gde će se album snimati. Homi se odlučio za studio „Rancho De La Luna“ u gradiću Džošuino Drvo u koji je doveo gitaristu iz svog benda Dina Fertitu i bubnjara Arctic Monkeysa Meta Heldersa čiji je zadatak, pored muziciranja, bio i da od javnosti čuvaju tajnu da sa jednom od ikona rokenrola rade na njegovim poslednjim pesmama.

Teško je, naravno, oteti se utisku – što zbog tajminga, što zbog činjenice da su bili veliki prijatelji – da je Igi u to vreme već bio upoznat sa Bouvijevom bolešću i radom na „Blackstaru“ i da je zato i on sa mlađim muzičarima započeo sličan projekat nameran da ga okonča dok je još uvek u kakvoj-takvoj formi. Iz ovog ugla se može posmatrati i nedavni performans tokom kojeg je svoje nago telo izložio pogledima dvadeset i jednog umetnika (starosti između 19 i 80 godina) čiji će crteži na jesen biti izloženi u Bruklinskom muzeju pod nazivom „Iggy Pop Life Class“. „Logično je da je baš Igi bio predmet ovog umetničkog čina“, izjavio je jedan od učesnika Džeremi Deler. „Njegovo telo je važno za razumevanje rok muzike i njenog mesta u američkoj kulturi. Iskusilo je mnogo toga i zaslužilo je da bude dokumentovano.“Na dan kada je pozirao Igi je objavio i pesmu „Sunday“ u kojoj na jednom mestu peva: „This house is as slick as a senator’s statement, This job is a masquerade of recreation… Like a wreck, I’m sinking fast“, što je potvrdilo glasine da će „Post Pop Depression“ doneti (bolne) autorove ispovesti i podstaklo kritiku da ga, pre nego što su i čuli ostale pesme, proglase „duhovnim naslednikom“ albuma „The Idiot“ i „Lust for Life“.

Da li zato što zaista imaju moć anticipacije ili zato što Fertita i Helders nisu umeli da drže jezike za zubima, tek ispostavilo se da su kritičari bili u pravu jer svaka od devet kompozicija na „Depressionu“ ima za temu epizodu iz skorašnjeg Igijevog života koji je, po svemu sudeći, ispunjen seksom (ili seksualnim fantazijama) i razmišljanjima o prolaznosti života. Tako, recimo, u zavodljivom „šugejzerskom“ singlu „Gardenia“, koji dosta podseća na Bouvijeve pesme, Igi peva o susretu sa prostitutkom u jeftinom motelu („Cheap purple baby-doll dress, A gardenia in your hair, Much taller and stronger than me, A forbidden dream, a dream…“), dok nasuprot njemu sablasna verzija „China Girl“ pod imenom „American Valhalla2 donosi mračnu atmosferu i ni malo optimistične poglede na put pred njim: „I have no plans.. Death is a pill that's tough to swallow… I've nothing but my name“. Da su nevesele teme ipak više u Igijevom fokusu svedoče i sumorna uvodna „Break Into Your Heart“ („Times so tired, closing in, Four more hours to go“), pank-džezerska „In the Lobby“ u kojoj Igi „frankeštajnskim“ glasom poručuje „The longer the night, the shorter my leash... I hope I’m not losing my life tonight“, kao i „uvrnuti“ soul „Chocolate Drops“ čiji stihovi „When your love of life is an empty beach, Don’t cry, When your enemy has you in his reach, Don’t die“ pokazuju da u gospodinu Osterbergu još ima energije i buntovništva po kojima je bio (i ostao) prepoznatljiv.

U prilog ovome svedoči i završni „monolog“ „Paraguay“ koji je – kako to slikovito Džoš Homi reče – vrsta najave odlaska u izolaciju po uzoru na pukovnika Kurca iz „Apokalipse danas“: Igiju se, izgleda, smučio svet u kojem ljudi non-stop bulje u kompjutere ili telefone tražeći po njima „nešto“, da bi potom okićeni tuđim perjem glumili mudrace i autentične genijalce („There’s so much fucking knowledge!.. You take your motherfuckin’ laptop and just shove it into your goddamn foul mouth, down your shit-heeled gizzard, you fuckin’ phony, two-faced, three-timing piece of turd!“). Ko zna, možda su mu u trenucima kada je smišljao ove završne reči na umu bili i događaji oko pesme „In The Death Car“, ali u jedno smo sigurni: ovako besnog ga skoro nismo čuli. Što nas, opet, vodi zaključku da ovo nikako ne može biti Igijevo poslednje delo: em se radi o najboljem albumu koji je snimio u poslednje tri decenije, em je na njegovom kraju uspeo da se odupre letargiji u koju je evidentno počeo da pada.

I da ne zaboravimo: pre par dana je na internetu objavio datume koncerata svetske turneje na koju kreće sa Homijem i ekipom. Kaže, doktori su mu preporučili da bude što aktivniji. Eh, ta medicina je baš uznapredovala poslednjih godina!

Obavezno poslušati: „Gardenia“, „Paraguay“, „Sunday“.

Ocena: 8/10