SPS nam nije organizovao koncert

– Da se odmah razumemo, SPS nikada i nikom nije organizovao koncerte, pa nije ni nama. Kada biste analizirali ljude koji to prigovaraju i muzičare stavljaju u nekakav drugi kontekst, to nisu osobe koje vole i prate muziku. To su ljudi iz jednog sasvim drugog sveta, njihovi interesi pripadaju jednom potpuno drugom svetu, i u nama traže nešto čega nema. Naš svet je mnogo jednostavniji. Naš svet je muzika i samo muzika i niko od nas se ne bi ni petljao u te stvari. Druga je stvar što moramo da se obratimo političarima ako hoćemo da nam pomognu da nađemo sponzora ne bi li na kraju uspeli da realizujemo svoju umetnost. Niko ne postavlja pitanje kako su tajkuni postali tajkuni. Ali, zato se usuđuju da pitaju zašto je neko bio plaćen za svoj posao, i to se naravno odnosilo samo na javne i uspešne ličnosti iza kojih nije stajala batina kao zaklon, predstavivši to kao nekakav nemoralan čin. To su očigledno gluposti, koje pripadaju, nažalost, vašoj novinarskoj branši jer vi ste ti koji su spona između nas i publike. Vi ste ti koji objašnjavate one misli koje čine paralelne svetove – priča Milosavljević.

Kako onda objašnjavate činjenicu da vas ljudi i dalje gledaju kroz tu, nazovimo političku prizmu?

– Mislim da se tu radi o primitivizmu. Ne plivam najbolje u tim vodama jer su moji estetski zahtevi neuporedivo veći. Nisam psihijatar i stvarno ne umem da pomognem tim ljudima da razumeju šta mi govorimo i čime se bavimo. To su neki mali ljudi koji iz mraka sede i pokušavaju da budu jako pametni, naravno na račun onih iza kojih stoji ozbiljan rezultat. Očajnički pokušavam da objasnim tu pojavu, ali mi očigledno ne ide.

Kako vi gledate na dešavanja od devedesetih godina do danas?

– Oduvek je bilo sistema i režima, ali je oduvek bilo i umetnika koji su kolateralna šteta neke politike. Ta profesija je okupirala sve ostale profesije. Vi imate danas veoma čudnu situaciju, najveće medijske zvezde su vam upravo političari, razni tajkuni i tajkunčići… Nekad su „heroji ulice“ bili umetnici, ljudi od zanata, nekad su to bili dobri sportisti, slikari, pesnici, književnici… Šta reći, ako jednom narodu fale umetnici, onda je to rezultat vođenja neke politike. Mogu da pričaju do sutra i da nam govore kako nam je super, ali faktičko stanje govori potpuno suprotno. To je epilog cele te priče. I normalno je da smo svi mi bili manje ili više kolateralna šteta nekakvih događanja, nekakvih ružnih vremena i nekakvih međupolitičkih gledanja. Nema to veze ni sa SPS, ni sa bilo kojom strankom… Moj sistem vrednovanja u profesiji uvek isključuje privatni odnos. Ako je meni neko dobar prijatelj, ako se dobro slažem sa njim, ne tiče me se čime se taj čovek bavi. Nisam sa nekim prijatelj zato što je on moćan, već zato što je dobar čovek i zato što imamo puno toga zajedničkog.

Jedna od zamerki je što vam je mnogo pomogao i tadašnji portparol SPS-a, a sadašnji ministar policije, Ivica Dačić, kome ste povodom 20 godina grupe poklonili „zlatnu ploču“. Da li biste i danas napravili sličan gest?

– On je moj prijatelj i ne vidim problem da prijatelju ukažem čast. Šta je tu ružno? On je bio novinar u niškom radiju i prvi intervju koji je napravio bio mu je sa mnom. To je činjenica. Zašto oni koji to zameraju nisu postavili stvari tako da se objasni kako je taj čovek pomogavši jednom umetniku sa dvadesetogodišnjom uspešnom karijerom, pomogao umetnost? Zašto nisu rekli da je to odličan poen za njega, ako će već u poenima, nego su iznad svega stavili politički interes. Mi tu nismo bili uopšte važni, mi i slični nama bili smo beskrupulozna kolateralna šteta. Kao političara ja ga ne mogu ocenjivati jer o tome gotovo ništa ne znam, o tome mora govoriti neko ko se razume u to. On je uradio isto što sada Mlađan Dinkić radi sa Kikijem Lesendrićem, a danas niko ne postavlja to pitanje. I ne treba da ga postavlja, da me ne razumete pogrešno. Svaka čast čoveku, on je danas jedini koji pomaže. Kiki radi dobru muziku i odličan je autor, dokazan je u svojoj branši, neverovatan je umetnik, ma nesumnjivo je jedan od najboljih u našoj zemlji. Tako sada imamo situaciju da čovek koji voli muziku, a koji se danas bavi politikom, pomaže jednog od najboljih. Ja sam oženjen muzikom i na prošlost ću gledati samo kao umetnik, a prijatelja se sigurno neću odreći, jer ja ne idem nigde po mišljenje.

Nedavno ste objavili 14. studijski album „Mesto pored prozora“. U čemu je njegova karakterističnost u odnosu na ostale albume?

– Mislim da smo ga napravili malo drugačije. Zvuk je uradio Dragutin Jakovljević, naš gitarista. On je dosta moderan, ima drugu vrstu energije. Na ovom albumu je taj neki postmodernizam koji je aktuelan u svetu. Hteli smo da budemo i malko savremeni, a pri tom vodeći računa da ne izgubimo elementarni rukopis Galije koji je prepoznatljiv sve ovo vreme. Mislim da smo tu ideju uspeli da ostvarimo na ovom albumu. Ovaj album možda nije brz, uslovno rečeno, ali na njemu ima dosta žestine, mnogo veće nego što smo je imali na ranijim pločama. „Mesto pored prozora“ je energičan i moderan album na kojem mislim da smo uspeli da postignemo zvuk koji su pre nas postavili klinci poput, recimo, grupe Strip.

Kako je došlo do saradnje sa Srđanom Todorovićem i Aleksom Gajićem?

– Prvi spot za pesmu „Zločin i kazna“ sa albuma „Mesto pored prozora“ režirao je Aleksa Gajić, a u njemu glumi Srđan Todorović. Gajić je pravio „Edit i ja“ i osvojio je za taj animirani film silne nagrade. Svuda po Evropi beleži uspeh. Odabran je jer je jedan od naših najtalentovanijih mladih reditelja. Za Srđana Todorovića je opšte poznato da je jedan od pet naših najvećih živih glumaca. Drugi motiv je bio jer je i sjajan muzičar koji je svirao bubnjeve u EKV. On se oduševio kada smo ga pozvali. Za njega je to snimanje bilo rutina, a mi smo se mučili jer mi nismo glumci.

Šta je uslovilo da usporite i objavite samo dva albuma u ovom milenijumu?

– Jesam usporio, ali imam i valjano opravdanje za to. Od 2000. godine na ovamo radio sam muziku za dva filma i još šest ili sedam pozorišnih predstava. Pretprošle godine sam završio i album „Nečujna zvona“ koji peva Milica Milisavljević-Dugalić. On je objavljen tek prošle godine i odnosi se na kosovske izvorne pesme, koje su, naravno, prerađene i doterane. Uglavnom to usporavanje rada sa Galijom samo deluje kao mirovanje, a u stvari je bilo dosta aktivnosti.

Kako ste uspeli da održite grupu čak 31 godinu na okupu s obzirom na to da osim Riblje čorbe nema bendova koji tako dugo neprekidno sviraju?

– Teško pitanje, nije baš da je grupa na okupu sve vreme. Bilo je tu i velikih promena . Od ‘79. do ‘87 objavili smo pet albuma i samo u toj fazi kroz bend je prošlo jedno dvadesetak, a jedan od čuvenijih koji je svirao u Galiji ‘83 i ‘84 je Saša Lokner koji sada nastupa sa Bajagom. Pre toga su tu bili samo niški muzičari, a već na četvrtom albumu je počela saradnja i sa drugim ljudima što je na kraju dovelo do toga da je kroz Galiju prošlo 46 muzičara.

Sviranje turbo folka kao prostitucija

– Nikada ne bih krenuo stopama nekih kolega koji su počeli da sviraju narodnjake i to one najgore. Kada kažem narodnjake ne mislim na izvornu narodnu muziku već na turbo folk. Iskreno, ne razumem te ljude. Mislim da su to ljudi koji ne vole muziku. Oni ne razumeju muziku, a i ne treba da je razumeju. Da su ukapirali da će im kojim slučajem brzu paru doneti prodaja paprika, oni bi se bavili time, a ne muzikom. Ovako su, nažalost, ukapirali da kroz muziku koja budi najniže strasti, može da se zaradi neka kinta. To je po meni neka vrsta prostitucije – smatra Milosavljević.