Uvek puštajte samo ono što vi sami volite

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

*Kako je izgledalo odrastati u Patersonu, NJu DŽersi, osamdesetih?

– Kao grad pokraj NJujorka, bio je pun energije, kojoj sam i ja bio izložen, energije čiji je izraz bio hip-hop. Tu energiju sam pokupio, nosio sa sobom, oblačio je, šetao sa njom. Nisam imao nikad nekog za koga bih rekao da mi je bio primer u Patersonu. Naravno, bilo je sjajnih likova okolo – naročito jedan moj stariji rođak koji mi je otkrio šta je hip-hop – ali muziku sam u stvari otkrivao gledajući video-spotove i slušajući ploče. I sve ono najvažnije što sam ikad naučio, zapravo sam naučio tih, ranih godina. Jednako je važno to što je moja porodica bila okrenuta muzici, što nam je kuća uvek bila puna nje – moj otac je bio pravi frik za džez, majka je pevala. Da sam odrastao sedamdesetih, verovatno bih se okrenuo ka R&B-ju, da sam odrastao šezdesetih, okrenuo bih se ka roku, ali osamdesetih – naravno da sam se okrenuo ka hip-hopu, tako je jaka bila gravitaciona sila koja me je ka njemu vukla.

*Ko su vaši rani hip-hop heroji bili?

– Logičan izbor: Run DMC i Public Enemy i Jazzy Jeff. Takođe, mnogi DJ-evi koji su se u to vreme pojavljivali, ali moram reći da sam dosta slušao i haus muziku, Todd Terry i Armand Van Helden recimo – oni su za nas, klince, bili jednako uticajni kao i rep umetnici. Doduše, kao dečko nikad nisam išao u klabing – prvi put sam se našao u klubu kad sam došao da radim kao DJ! To je prava istina – u klub sam došao da radim sa 15 godina, a nikad ranije nisam ušao u njega zabave radi. Za mene je „zabava“ bilo mesto gde radim. Što se tiče toga kako sam počeo da budem DJ, to je sve krenulo tako što se hip-hop nije puštao na radiju, osim na jednom lokalnom, vikendom od devet uveče do ponoći. Dakle, nisi mogao da čuješ tu muziku koja je bila važna – nigde. Osim, naravno, na nekom partyju, gde bi DJ doneo gomile ploča, obično petkom i subotom. Gledao bih izbliza šta su radili DJ-evi na tim zabavama, pa bih onda kod kuće pokušavao sve to da oponašam, na maminom ili tetkinom gramofonu. Kasnije sam video kako se „skrečuje“ na videu i na televiziji, pa sam počeo intenzivno da proučavam kako se to radi – nije lako.

*Postoji li neki tajni sastojak u vašem radu, koji je privukao pažnju Jay Z-ija ili Eminema na vas, pa ste počeli da sarađujete?

– Ne, stvarno ga nema – kad bih imao neki tajni sastojak, odmah bih ga prodao za skupe pare i ne bih više razmišljao, haha. Što se tiče mog rada kao producenta, jedina stvar za koju bih rekao da ga povezuje sa radom kao DJ-a jeste energija. To je ono što povezuje ploče koje slušam, ploče koje puštam i ploče koje produciram: jaka energija. Takođe, uvek je tu moj trud da ljudi osete nešto kroz muziku koju im predstavljam. A to se uči u klubu i nigde drugde – prvo moraš da shvatiš šta ljudi traže da slušaju, kako da ih motivišeš da se zabave, pa tek onda možeš dalje. Dakle, ako postoji neki tajni sastojak koji je doprineo mom uspehu, to je činjenica da sam prvo naučio da budem DJ koji pušta muziku na partyjima. Gomila producenata o tom svetu nema pojma.

*Koliko je saradnja sa velikim ličnostima kao što je Jay Z pomogla vašoj karijeri?

– Svakako, to je mnogo doprinelo – vidite, kad sam počinjao, meni je jedini cilj bio da puštam muziku celu noć kao DJ u odličnom klubu u NJujorku, a bilo ih je. Potom se to prenelo na produciranje, gde sam mogao da plasiram svoje ideje kako dobra ploča za party treba da zvuči. Sad taj rad plaća moje račune, ali i dalje volim da se zaletim i tri-četiri puta godišnje obiđem svet puštajuću muziku, imam tu potrebu za bliskim kontaktom sa publikom. Moja muzika sad putuje oko sveta i hoću da vidim kako utiče na ljude.

*Koji su vaši omiljeni klubovi u Evropi?

– Teško pitanje, ali znam – u Hamburgu je postojao klub pod imenom „Night Club“, tako se zvao. Tu sam prvi put shvatio kako se Evropljani zabavljaju – za razliku od ljudi u Americi, gde se svaka zabava završavala u dva ujutro, najkasnije, čak i u najboljem klubu, osim u NJujorku, gde bi sve trajalo do četiri. Tad se svetla pale! A u Hamburgu sam imao situaciju – napravio sam set koji je bio na vrhuncu u jedan, logično se završavao u dva, i onda sam pogledao oko sebe i shvatio da niko ne odlazi kući! Zapravo, niko nije ni nameravao da ide, jer je žurka bilo toliko dobra, ljudi kao da su se tek zagrejali. Onda su mi objasnili da kod njih zabava traje dok ima publike… Ostali smo do osam ujutro na neponovljivom partyju!

*Eh, to je kao da neko opisuje idealnu beogradsku situaciju na žurkama…

– Odlično! Bio sam prošle godine na Exitu i savršeno mi je bilo. Moram reći da još više volim festivale u poređenju sa klubovima. Kad sa scene vidiš 10 ili 20 ili 30 hiljada ljudi kako skače, ništa ne može da se poredi sa tim.

*Kako rešavate koju ćete sledeću ploču u setu da pustite?

– Nikad ne znam. Zapravo, znam prvu i drugu pesmu samo: Jay Z „Public Service Announcement“, a druga je opet njegova „U Don't Know“. Posle toga ne znam. Toliko dugo puštam muziku u klubovima da shvatam kako je osnovna stvar ne znati šta ćeš sledeće da pustiš – redosled mora da nastane u saradnji sa publikom, inače ne valja. To je osnovna stvar – kad uđeš u klub i osmotriš situaciju, shvatiš šta oni žele da slušaju to veče. Ja sam uvek spontan, samo jednom sam pokušao da isprogramiram kompletan set unapred, i propao sam potpuno. Ako se ti ne zabavljaš dobro, onda se niko ne zabavlja kako treba. Ključno je da puštaš ono što ti voliš. To bi bio moj savet mladim DJ-evima – uvek puštajte samo ono što vi stvarno volite, jer publika oseti kad se folirate, publika dolazi da nešto stvarno doživi, ono što vaše srce može da ponudi.

Što više muzike u osam sekundi

*Kako vam je palo na pamet da promenite brzinu semplova, što je vaš zaštitni znak danas?

– Počelo je tako što sam krenuo da se bavim klavijaturom Casio koja je sadržavala prvi sempler dostupan običnim potrošačima. Ali ona je imala malu memoriju, mogao si da napraviš sempl od osam sekundi maksimalno, ne više! Da bi u tih osam sekundi stalo što više muzike, što više informacija, morao sam da ubrzam ploču! Mi nismo imali u to vreme nikakva današnja oruđa i softver, tako da smo morali tako da radimo i služimo se onim što smo imali.