Koncentracioni logori naličje moderne

Mereno prema ovome, ranije forme moći deluju prazno i iracionalno, sirovo po sredstvima i ograničeno po domašaju. Nastao na pragu dvadesetog veka, organizovani teror je u nemačkim logorima dostigao svoju najekstremniju formu. Po svom antropološkom značenju, koncentracioni logor nije ni blizu modernom ratu. Pomoću tehničkog oružja, čovečanstvo jednim potezom može da uništi samo sebe, ali kroz organizaciju terora je u stanju da sistematski uništi samog čoveka.

Protivno svakom iskustvu, mnogi savremenici su skloni da na dvadeseto stoleće gledaju kao na suštinu civilizacijskog napretka. Kultura racionalnosti čini se da je jedanput zauvek prevladala ranije faze despotizma i varvarstva. Iako ova ideologija u međuvremenu pokazuje da ima pukotine, sliku koju sadašnjost ima o sebi i dalje karakteriše verovanje u moralna poboljšanja, poverenja u um, mir ili demokratiju. to bi moglo da ima veze sa tim što je naličje moderne, ogromno povećanje represije i nasilja, označeno kao tabu. Zločini nacionalsocijalista, tako u međuvremenu slušamo, bili su samo istorijska epizoda, kancerozna izraslina na telu jednog zakasnelog društva. NJihovi zločini poticali su tobože od ostatka tupog iracionalizma i specifično nemačke tradicije vlasti i poslušnosti. Prema tome, Dahau i Mauthauzen znače samo „povratak u varvarstvo“, dakle, nešto što inače nije moglo da se desi.

Ovakva objašnjenja nude izvesnu utehu. Ona štite od uviđanja da bi se nešto slično moglo ponoviti. Štite pred uznemirujućim mislima da je civilizacija tanka glazura, da organizovani teror može da proistekne iz tendencije koje su prisutne u strukturi modernog društva. Noćna mora o „jezgru poslušnosti“ nije se ostvarila. Stvarnost ju je višestruko nadmašila. Govoriti o „povratku u varvarstvo“ znači potcenjivanje činjeničnog stanja i omalovažavanje njegovih pretpostavki. Kao i rat do uništenja, tako i poredak terora i iskorenjivanje čitavih grupa stanovništva u posebnim logorima i gubilištima ustanovljenim za to, ne izlaze iz okvira moderne civilizacije. Naravno da je Aušvic mogao da se dogodi jedino na posebnim osnovama nemačke društvene istorije. Podizanje logora, mučionica i gubilišta uvek se, istorijski gledano, dešava u konkretnim konstelacijama. Ali nije sve u sistemu nemačkih koncentracionih logora bilo jedinstveno. Logorski sistem je ukazivao na aspekte koji su mogli da se pronađu i drugde. Nemački dželat i njegov pomoćnik nisu bili posebni ljudi. Najveći broj njih su bili toliko prosečni da bi, da nisu pozvani na odgovornost, bez zadrške bili prihvaćeni u građanskom društvu i pored svojih suseda vodili normalan život, ne upadajući nimalo u oči. Žrtve su sa svoje strane, bile žrtve jedino zbog toga što su učinjene žrtvama, što su ljude žigosali kao autsajdere, kao neprijatelje i kao prekobrojne, da bi mogli da ih progone, muče i ubiju. Mnoge prakse logorske moći podsećaju na postupke koji su u modernom društvu organizacije odavno razvijeni i isprobani.

Pored državnog monopola na silu, racionalne birokratije i organizacije rada, moderna je proizvela mesta discipline, nadzora i dresure. Ona je doživotno zatvarala ljude ili ih obučavala da budu poslušni subjekti. Radionica, fabrika i uprava su centrale knjigovodstva i datoteka, centrale ekonomskog izrabljivanja i političke vlasti. Vojna kasarna, zatvor i kažnjenička kolonija, bolnica, popravni dom i ludnica, te totalne institucije, laboratorije su moći u kojima se, daleko od javne kontrole, radi na preobražavanju čoveka. Tu su nastale one strategije moći za kojima je uprava koncentracionog logora mogla da posegne bez oklevanja: kolektivna izolacija, zoniranje, parcelisanje, ređanje serijalnih prostora, raspoređivanje tela i uređivanje njihovih kretanja, organizovanje vremena bez imalo pauze, potpuna vidljivost i dokumentovanje odstupanja, klasifikacija ljudi i tabelisanje kategorija, hijerarhija funkcionerskih pozicija, apel i marševska kolona, vizita, parada, peloton, inspekcija upotrebljivih. Koncentracioni logor se ne može zamisliti bez ove regulacije koju sprovodi disciplinujuća moć. Ona teroru obezbeđuje stabilnu platformu, arsenal jednostavnih postupaka, univerzalno primenjivih procedura, koje se u svakom času mogu aktivirati i koje nisu povezane ni sa kakvim posebnim svrhama. Zatvor treba da popravi prestupnika, vojska da uvežba poslušne vojnike, bolnica da izleči bolesne, popravni dom da obezbedi korisnu radnu snagu, ludnica da iz društva protera ludilo. Međutim, koncentracioni logor nije trebalo nikoga da izleči, vaspitava ili dresira. Apsolutna moć se služi tehnologijama disciplinovanja, odvaja ih od njihovih ciljeva i pretvara u instrumente terora. NJena sistematika počiva na transferu discipline, na nametanju delovanja, na minucioznoj, neprekidnoj kontroli, na interniranju onih koji su isključeni, na progresivnom registrovanju, izolovanju i potiranju odstupanja, počiva na programu čovekove planirane mutacije.

SS je svoje strukture izvodio iz drugih tradicija, iz državne birokratije, tajne policije, iz paravojnih borbenih saveza. Logorska uprava je koristila tekovine formalnih organizacija: podelu zadataka i službenih zaduženja, krute zapovedne strukture, regulisane planove rada službi, dokumentovanje i statistiku, hijerarhiju i delegaciju. Formalizam je obezbeđivao nezavisnost terora od karakternih defekata kod čoveka. Teror uglavnom nije imao poteškoća da nađe podesne pomagače. Što je organizacija bila više formalizovana, i što su procesi bili jednoličniji, to je problem njihovog regrutovanja bio manji. Modernom teroru nisu potrebni veliki zlikovci. NJemu je dovoljan mali mučitelj, savesni knjigovođa, prosečni službenik, lekar revnostan u dužnosti, mlada, donekle prestrašena fabrička radnica. Logorski čuvari, da bi širili strah i užas, morali su sada da primenjuju jedanput uvedena pravila. Na tako uređenoj infrastrukturi logorskog pogona sada su mogli da se razviju oni načini ponašanja koji su poticali iz tradicije kvazivojnih pokreta: korporativni duh, lažno drugarstvo, lična vernost u sledbeništvu, mentalitet vanrednog stanja, korupcija i lakomost na plen. Tako, zajedno sa formalizmom nastaje jedna kombinovana struktura terora. SS logor nije bio neka anonimna birokratija, nije bio centralizovani aparat već decentralizovani savez sa visokim stepenom delegiranja, fleksibilnosti, lokalne slobode u odlučivanju, spontanih improvizacija. Efikasnost i intenzitet terora, konačno, nisu počivali na primamljivostima apsolutne slobode, na ekscesivnoj moći pomagača da ubijaju. Samo logorsko osoblje jeste pripadalo totalnoj organizaciji, sa svim njenim opsesijama, ali tek logor mu je nudio prostor za slobodno delovanje. Egzekutori monopola na silu su nekažnjeno mogli da zanemare sva spoljna i unutrašnja civilizacijska ograničenja. Počinilac nije bio podanik. On je činio više nego što je morao. Činio je ono što je smeo, a smeo je sve. Suverenitet je prenesen na najnižeg nosača oružja.

S obzirom na moć delovanja moderne organizacije, problem obuzdavanja vlasti pomagača pomera se sa uzurpatora na njegovog pomagača. Logorski sistem ne bi dugo opstao bez kolaboracije i zajednice interesa sa korisnicima. Za svoju efikasnost imao je da zahvali slobodnom despotizmu srednjih i nižih činova. Pripisivanje odgovornosti jedino nacističkom vođstvu ili uopšte vodećoj harizmatskoj figuri, moglo je da podrži ovu sliku sveta, ali zanemaruje princip kolektivnog zločina. Logorski teror je nemoguć bez nadzornika, stražarskih mesta i službenika u upravi, bez saučesnika i pomagača iz redova zatočenika. Pečat licu modernog sistema terora ne daju svemoćni, nedodirljivi gospodari, nego neizmerivo činjenje robova moći. To je neugledno, zapravo kukavno lice bez grimasa furora, bez ekstaza užasa i strasti suverenosti. Trijumfi logorske moći su bili druge vrste, a ne slava despotskog svevlašća. Dramaturgija apela, ponižavanja iz dana u dan, demonstrativni ekscesi, javna izvršavanja terorističkih kazni, brzina donošenja serijskih smrtnih kazni, lomače, sve to nije imalo ničeg zajedničkog sa krvavim sjajem slave, sa raskošnom pobedom veličanstvenosti. Trijumf pomagača bilo je ismejavanje njihovih saučesnika, smrtni strah žrtava i konačni broj u bilansu smrti.

A ipak, premda mnoge strukture logora sadrže istorijske uzore, očigledna je cenzura u istoriji moći. Univerzum koncentracionog logora je besprimeran svet torture i razaranja. Čak ni zastrašujuća teološka slika pakla ne može da pomogne da se pojmi ta realnost. Religijska mašta je stolećima slikala svet mrtvih, pun užasavajućih muka. Ali carstvo večnog prokletstva je ležalo izvanljudskih kompetencija. Ono je bilo moralna kaznena ustanova bogova, određena za najgore prestupe i smrtne grehe, mučilište za namirivanje koje je bilo primereno apsolutnoj pravednosti. Međutim, logor se nalazio usred društvenog sveta. Nijedan logoraš nije kažnjavan zbog bilo koje krivice. Žrtve su bacali u neki međustadijum nemoći i pretvarali u žive kosture. Ono što je pakao činio mrtvima, to je logor činio živima. Ovde nisu na delu bila demonska čudovišta, nego prosti nadzornici i pomagači mučitelja. Otuda je metafora o paklu, da bi se dobila primerena predstava o radikalnoj transformaciji moći, potpuno neprikladna.

Apsolutna moć pretvara zastrašenost u strah, a strah u užas. Ona prostor, vreme, rad i društvo pretvara u sopstveni medij i svoje žrtve baca u užas u kome nema pomoći. Destruktivna moć terora prodire do korena društvenosti, sve do dubinske strukture čovekovog subjektiviteta. Teror ne razara samo nasiljem nego i glađu i bedom, ponižavanjem i ubijanjem duše. Teror je čista destrukcija. Inovacije apsolutne moći se ne mogu shvatiti ako tražite da je razumete prema uobičajenom obrascu delovanja, koje je usmereno na neku svrhu. U strogom značenju reči, apsolutna moć nema ekonomsku ili ideološku svrhu, nema produktivnu funkciju. Ova moć nije određena tako da stvara snagu i proizvodi društvene energije. Ona ne stvara ni normalnost niti normativni poredak. NJen smisao je ona sama. Ona je dovoljna samoj sebi ukoliko produžava mučenje, ukoliko se beskonačno širi, povećava, ubrzava. Kada se jedanput pokrene, ona slama svaki otpor. Teror okončava svaku borbu. On zaista obavlja sav posao. Razorena je uzajamnost, koja je svojstvena svakoj društvenoj moći. Slabašni pokušaj samoodbrane, nužna pomoć, kamuflirane asocijacije, sabotaže, neizbežno moraju da propadnu zbog nadmoći sistema.