Hajde da se malo pravimo Nemci

– Vreme u karantinima prekraćujem između ostalog bistrenjem štampe, pa tako zakačim i sve te lepe priče na račun mog fudbala. Nije da mi ne prijaju, naročito pohvale mog šefa Murinja, jer se uvek najviše ravnam prema mišljenju trenera s kojim u tom trenutku sarađujem, zbog toga što samo oni znaju šta su mi tražili, a šta dobili od mene na određenoj utakmici. Posebno su mi simpatični nadimci pauk, Spajdermen, brzi voz… Novinari i navijači, vidim, baš puštaju mašti na volju kada se radi o meni (smeh). Neka, svako radi svoj posao. Ja moj najbolje što mogu – kaže Nemanja Matić za Danas.

Od prvog minuta povratničkog debija igrate kao da nikada niste ni odlazili iz Čelsija. Je l’ ste i vi možda malo iznenađeni brzinom kojom ste ušli u „sistem“?

– I da nisam zatekao nekoliko saigrača iz vremena prvog ugovora u Čelsiju ne verujem da bih imao problema s prilagođavanjem. U fudbalu nema mnogo filozofije, a i ono malo eventualnih nejasnoća vam Žoze majstorski objasni. Taktički dobro obučen igrač svuda ima prođu.

Niste zatečeni ni „zakucanim“ mestom u startnoj postavi, u konkurenciji starosedelaca koji se međusobno rotiraju u tandemu zadnjih veznih s vama?

– Jesam došao da bih igrao, jeste da sam vezao nekoliko mečeva u prvih 11, ali to ne znači da imam tapiju na mesto startera. U tako velikom klubu i jakom timu nije ni moguće svoj status smatrati konačnim, nedodirljivim. Ma kako se zvao. Naravno, dobra forma je pola posla, a ja sam ovog puta došao „zategnut“, iz takmičarskog ritma s Benfikom. Neopterećen povredom, kao prošli put, kada prva četiri meseca nisam ni trenirao. Sada je sve na svom mestu.

Zašto ste bili toliko uporni i odlučni u nameri da se vratite tamo gde su vas se olako odrekli, pored brda ponuda jednako velikih ili još većih klubova? Da li biste isto napravili i da nije bilo Murinjovog kambeka na Stamford bridž?

– Uh, teško pitanje. Hajde ovako da vam odgovorim. Da Murinjo nije opet uzeo Čelsi verovatno bih malo više razmišljao i nešto duže vagao o pozivu sadašnjeg kluba. Ovako je odluka pala za jedan minut. Dovoljno mi je bilo da čujem da je on stigao i da me je lično tražio.

Šta na individualnom planu očekujete od saradnje sa Specijalnim? Je l’ moguće da napredujete u nečemu, kada vas svi stručnjaci smatraju savršenim prototipom modernog „kvaritelja igre“?

– Da, da, da, ima još stvari koje mogu da popravim, ali neka one ostanu između Specijalnog i mene. Mogućnost napredovanja mi je bila ideja vodilja, jedan od ključnih motiva u izboru sredine posle Benfike. Čelsi i Premijer liga su, za moj pojam, idealno mesto da se čovek testira. Hoću da saznam koje su mi granice.

Ako bismo popularnu narodnu izreku „ko zna zašto je to dobro“ primenili na vašu karijeru, šta su vam fudbalski donele tri godine u Benfiki?

– Ne bih znao šta sam u životu propustio da nisam tamo igrao! S neverovatnih 270.000 vlasnika članskih karata Benfika je najpraćeniji evropski klub, možda i šire. Retka je sreća biti deo tima čiji navijači žive za svoj tim i do obožavanja poštuju svakog pojedinca. La Luž je mesto gde sam igrački sazreo, kompletirao svoj fudbal, ojačao samopouzdanje. Puno sam naučio od trenera Žorža Žezusa, koji mi je između ostalog dodelio sadašnju poziciju u timu. Da nije bilo njega i Benfike ne bih bio ovo što jesam.

Samo vam nedostaje titula s lisabonskim „orlovima“. Kako ćete se osećati ako je bez vas uzmu?

– Ne bih rekao ako, nego kada je uzmu. Verujem da će je osvojiti, jer je tim Benfike najbolji u Primeiri. Krivo mi je što sam otišao bez trofeja, ali s pola odigrane sezone smatraću se donekle zaslužnim za šampionsko slavlje u maju. I srećan što će baš ekipa s toliko Srba tim trofejom namiriti deo onoga što smo prošle godine izgubili u prvenstvu, nacionalnom Kupu i Ligi Evrope.

I „plavci“ imaju šansu da osvoje prvenstvo. Očekujete li da će to do kraja biti trka u četvoro ili će se taj krug kandidata uskoro suziti?

– Kao što reče naš trener, imamo tim velikih mogućnosti, koji bi tek trebalo da (po)raste. Što ne isključuje šampionske ambicije u međuvremenu. Mančester siti ima najjači i najkompletniji sastav, što ga čini prvim favoritom. Arsenal i Totenhem takođe imaju strašno dobre ekipe, koje igraju odličan fudbal u ovoj sezoni. Biće to duga, vrlo uzbudljiva i neizvesna trka za titulu. Do samog kraja.

U dvomeču Lige šampiona s Galatasarajem uloga favorita, pak, pripada Čelsiju. Je l’ su u pravu oni koji su sigurni u vaš prolaz u četvrtfinale?

– U fudbalu nema „sigurica“. Za svaki gol i pobedu se valja dobro potruditi. A Galatasaraj ima lepu i ambicioznu ekipu, naročito opasnu pred temperamentnim navijačima u Istanbulu. Baš mi je žao što, zbog nastupa za Benfiku u prvom delu Lige šampiona, ne mogu da pomognem mojima u ovom takmičenju.

Danas ste zvezda o kojoj ceo svet priča, a ceo život ste išli težim putem do cilja. Kako objašnjavate to da su ljudi u Crvenoj zvezdi, Partizanu, Čelsiju i A reprezentaciji Srbije bili slepi pored očiju i nisu uopšte ili na vreme videli vaš kvalitet?

– Mnogo je nestručnosti u radu s mlađim kategorijama u našim klubovima. Ja sam „isplivao“, ali znam mnoge moje vršnjake, malo starije ili mlađe momke koji nikada nisu dobili šansu da iskažu i iskoriste svoj talenat u Crvenoj zvezdi i Partizanu, mada činjenice pokazuju da crno-beli bolje rade ili manje greše. Da mi nije bilo roditelja i njihove bezrezervne vere u mene i podrške kada su me drugi odbacivali sada se ne bih bavio fudbalom. Stalno im se zahvaljujem na tome što su me ubedili da kvalitet, rad i upornost pobeđuju svaku nepravdu. Toliki drugi su sami odustali. Ili su ih drugi naveli na to. Šteta, jer Srbija ima sjajne klince. Nije slučajno dala najviše igrača mom Čelsiju i Mančester sitiju u nedavnom derbiju Premijer lige. Bilo je divno te večeri biti jedan od četvorice srpskih fudbalera na Etihadu. I poučno, za pametne.

Umesto „pravog“ naša A reprezentacija dobila je v.d. selektora Ljubinka Drulovića. Kako komentarišete izbor FSS? Šta kažete na teoriju da mlad trener ne može biti autoritet vama koji radite s „alama“ poput Murinja?

– I Murinjo je nekada morao dobiti šansu da radi i pokaže koliko vredi. Dajmo je i mi čoveku velike igračke karijere. Reprezentativci, stručni štab, Savez, mediji, navijači. Budimo svi uz Drulovića. I hajde da se makar dve godine kvalifikacija za Evropsko prvenstvo pravimo Nemci. Da ne očajavamo i ne hulimo kada izgubimo niti o klincima, posle jedne ili dve dobre partije, pričamo i pišemo kao novim Mesijima, Ronaldima, Inijestama… Dajte da se već jednom naučimo na sopstvenim greškama.

„Leptir“ Lazar Marković

Od osmorice „Benfikovića“, koliko je letos bilo igrača u srpskoj koloniji na La Lužu, u prvom i B timu lisabonskih „orlova“ ovog proleća ostala su petorica, a među njima najstalniju minutažu u najboljih 11 ima krilni vezista Lazar Marković.

– Šta da kažem o našem malom „leptiru“? Markec ima toliki potencijal da bi, ako promeni odnos prema treningu, mogao postati jedan od najboljih igrača Evrope na svojoj poziciji. Tek mu je 19 godina, proći će ga mladalačke bubice, a onda niko neće moći da ga zaustavi. Divno mi je bilo igrati i družiti se s tim sjajnim dečakom šest meseci u Benfiki.

Porodična oaza mira

Dvadesetpetogodišnji Nemanja mlad se oženio i postao otac sada već trogodišnjeg sina, ali mu ne fali momačkog života. Zato mu kao porodičnom čoveku nema mesta u tabloidima.

– Moja Aleksandra i Filip su mi najveća radost, uz fudbal. Porodicu sam stvorio s ženom koju volim, imamo divnog dečaka, uskoro ćemo i ćerkicu, radim posao koji obožavam. Ja sam srećan čovek i ne želim to da kvarim glupim skandalima.

Pevaću himnu i za druge

Vršilac dužnosti selektora Ljubinko Drulović zadržaće gro ekipe nasleđene od Siniše Mihajlovića, ali ne i njegov čuveni kodeks ponašanja u A selekciji, pa ni kontroverznu obavezu pevanja himne. Tu odluku prepušta igračima.

– Ponosim se time što sam Srbin i s ushićenjem pevam „Bože pravde“. Iz srca, na moju ruku, još iz vremena igranja za mladu reprezentaciju. Ako je potrebno, pevaću je i za druge. Ali, poštujem pravo izbora onih koji drugačije osećaju, misle i iz bilo kog razloga ćute dok ide himna. Važnije je da se odazovu pozivu, a onda ponašanjem i igrom na terenu pokažu da im je stalo do svoje zemlje.

Ljubomir Fejsa, igračina i ljudina

Navijačima Benfike nije bilo svejedno kada je postalo jasno da Matić odlazi, ali ih je njegov naslednik Ljubomir Fejsa preko noći osvojio. Još više trenera Žorža Žezusa, koji na sva usta hvali, kod nas često potcenjenog, Vrbašanina.

– Nije što mi je prijatelj, ali Ljuba je igračina. Uz to je strašno posvećen timu, uvek spreman da ostavi srce na terenu za ekipu. Ruku bi dao kolegi, da zatreba. Neviđeni radnik i profesionalac, ljudina iz dobre porodice. Benfika će tek videti kakvo je pojačanje dovela letos iz Olimpijakosa.

Vrelo moje, lepše od Pariza

Kao u narodnjačkom evergrinu „selo moje lepše od Pariza“, Murinjov miljenik nikada i nigde ne zaboravlja da pomene da je potekao iz Vrela kraj Uba.

– Nisam kao neke pokondirene tikve, pa da krijem poreklo. Ne da se ne odričem rodnog kraja nego svaki slobodan trenutak, dok sam u Srbiji, provodim tamo gde sam proveo najlepše godine detinjstva, imam mnogo prijatelja i rođaka. Ko je rođen na selu razume o kakvoj ljubavi pričam.