I poraz i pobeda isto motivišu

Međutim, košarka za koju kaže da ju je „naučila tolerantnosti i razumevanju ljudi iz celog sveta“, i uspesi koji su se ređali, zadržali su je u Sjedinjenim Državama do danas. U novoj zemlji našla je sredinu koja je odgovarala njenom temperamentu – konstantna želja da se ide napred, spremnost da radi koliko god da je potrebno da bi se ostvarili zacrtani ciljevi, pretvaranje svake situacije u izazov i motivaciju savršeno su legli u društvu koje traži „više i bolje“. Razgovor sa Jasminom je kao sudar dva sveta. Ređaju se rečenice „obožavam svoju ekipu“, „ništa mi nije teško“, „radim najbolji posao na svetu“, „sledeće godine imaćemo fenomenalne rezultate“, „svi ljudi imaju u sebi snagu i moć da uz samopouzdanje, rad i trud izgrade bolji svet za buduće generacije“…. i iz svega kulja vera i entuzijazam koji se često sa ove strane planete dočekuju kao šarena laža za naivne. Zanimljivo je da Jasminin optimizam nije građen zahvaljujući tome što je sve teklo jednostavno i glatko, već upravo suprotno. Susret sa Amerikom doneo je i prvo veliko otrežnjenje „da nije najbolja“, što je okrenula u svoju koristi, izvlačeći motivaciju da radi više i istrajnije.

– Radila sam kada niko nije gledao da radim. Radila sam pre treninga, posle treninga, između časova. Želela sam da imam svaku fintu i rešenje za sve na terenu. Želela sam da svako ko me gleda pomisli kako ja sve radim sa neverovatnom lakoćom, kako sam se rodila sa svim veštinama. I tada je za mene sve postalo motivacija. Ako sam najgora, to me motiviše da budem bolja. Ako sam najbolja, to me motiviše da budem još bolja. Ako gubimo, to je za mene motivacija. Ako pobeđujemo to je isto motivacija, priča jedna od najboljih jugoslovenskih košarkašica koja je u Americi dobila nadimak Jazz (džez na srpskom).

Iz odgovora odzvanja ono što i sama Jasmina priznaje – uverenje da nikad nije dovoljno dobra i da uvek može više. Takva vrsta nezadovoljstva koliko može da bude teret toliko i vuče napred, pogotovu ako krajnji rezultat sam po sebi nije cilj, već je proces taj koji daje snagu. Jasmina priča da joj je uvek „najteže bilo da ode sa terena“, a da porazi koji su sastavni deo sporta nisu najgora stvar, jer „i u pobedi, a i u porazu se nađe puno pozitivnih i negativnih stvari“.

Pored igre u reprezentaciji, i za Merilend, sa kojim je 1982. stigla do NCAA polufinala, Jasmina je pred kraj karijere, sa 37 godina, jednu sezonu igrala u WNBA ligi za NJujork liberti. U više navrata bila je najbolja – MVP ACC turnira (1983), balkanskog šampionata (1986), evropskih prvenstava u Mađarskoj (1983) i Italiji (1985)… Poslednja dva priznanja stigla su na takmičenjima na kojima reprezentacija Jugoslavije nije osvojila medalje – u Mađarskoj selekcija je izgubila od domaćina u polufinalu, a u Italiji bila je peta. Na pitanje da li lično priznanje može da nadomesti izostajanje medalje za tim, Jasmina odgovara da titule dobijaju značaj tek kada se karijera završi i kada se shvati koliko sve kratko traje.

– Nama je samo malo sreće falilo da dobijemo medalju. Postići individualne nagrade je lepo, ali u tom trenutku to ne može da kompenzuje gubitak. Nisam nikada dugo razmišljala ni o porazima, ni o pobedama samo sam htela da idem napred. Opet da igram. Opet da pokušam da pomognem.

Nakon igračke, došla je trenerska karijera, prvo na Monmout, a sada na DŽordžija kort univerziteta. Pored toga bila je i košarkaški sudija. Kada uporedi te tri uloge, kaže da je najlakše biti igrač, jer trener ima najmanju kontrolu nad onim što se dešava na parketu. Jasminina trenerska filozofija može se svesti na dve reči – kolektivna igra.

– Stalno pričam o kolektivnoj igri. Stalno. Svako zna šta najbolje radi. Svako ima svoju ulogu i zadovoljan je svojom ulogom. Svi vide vrednost u toj svojoj ulozi ma koliko maloj ili velikoj. Osećaju se potrebnim za uspeh ekipe. Ali je vrlo teško doći do toga. Treba imati strpljenja, samopouzdanja i vere da bi se prošlo kroz periode loših utakmica i poraza. Obožavam građenje ekipe. Uradila sam to sa dve gimnazijske ekipe i sada sa univerzitetskom. A najlepše u svemu tome je taj proces. Pomoći mladim ljudima da postanu nešto i postignu uspeh u životu me čini srećnom.

Uspesi su krunisani prijemom u Kuću slavnih ženske košarke. Govor tom prilikom, koji je posvetila kolektivnoj igri, završila je obraćajući se na srpskom. Jasmina objašnjava da se tokom karijere vodila s dve stvari – da predstavlja najbolje što može žensku košarku i Srbiju. Iz perspektive osobe koja decenijama živi van Srbije Jasmina kaže da joj se čini da se celo društvo i dalje drži tvrdoglavo prošlosti koja jeste bila „užasna ali se ne može promeniti“.

– Ne moraju se sve te užasne stvari zaboraviti da bismo krenuli napred. Tvdoglavost i inat nisu snaga. Oni nikada nisu nikome pomogli. Pogotovo ne u politici. I ako razumem u neku ruku svu mržnju prema Americi, prema zapadu, prema NATO ipak ne mogu da razumem takvu mržnju prema zemljama u koje skoro svi žele da odu. Nije ceo svet protiv Srbije. Moramo biti pametniji. Ako ja samo idem desno na koš i ne mogu da dođem do koša, da se zaustavim za skok šut, ne mogu da dođem do zicera, udare mi rampu po deset puta, ja mislim da bi onda ipak trebalo da krenem levo. Čak i ako mi je leva ruka slaba. Ojačaće.

Uživam da uradim nemoguće

Odgovarajući na pitanje kako postavlja ciljeve, odnosno da li ide preko svojih granica ili određuje meru, Jasmina odgovara da nikada ne misli o ograničenjima. „Sve je moguće radom, disciplinom, verom u sebe i strpljenjem. Strašno uživam da radim stvari koje drugim ljudima izgledaju nemoguće. Takva situacija mene najviše privlaci. Ja ne želim samo da dođem do pobeda, da recimo dođemo do NCAA fajnal fora. Ja želim to sve, ali na ispravan način, bez korišćenja igrača samo za pobede, kršenja NCAA pravila. Želim da svaka igračica od svega toga dobije diplomu, napreduje kao igrač i kao osoba, nauči o životu i ode sa koledža sa jednim divnim sećanjem, nezaboravnim iskustvom i večnim prijateljstvima.“

Karijera duga 37 godina

Jasmina Perazić počela je da trenira košarku sa deset godina u Novom Sadu. Kada je imala 19, odlazi u Ameriku gde igra za Univerzitet Merilend u periodu između 1979. i 1983, sa kojim je tri puta bila prvak ACC-a (Atlantska obala) a 1982. stiže do polufinala NCAA turnira. Bila je učesnica Al-star utakmica i dva puta se našla među 12 najboljih igračica. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila je bronzu na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine i srebro na Evropskom prvenstvu u Španiji 1986. godine. Dva puta je bila najbolja igračica evropskih prvenstava, u Mađarskoj (1983) i Italiji (1985), na kojima je reprezentacija ostala bez medalje. Pred kraj karijere nastupala je jednu sezonu u WNBA za NJujork liberti 1997. godine. Trenersku karijeru počela je u gmnazijskim ekipama, nastavila kao pomoćni trener Monmaut univerziteta, a trenutno vodi ženski košarkaški tim DŽordžija kort univerziteta. Pre dve godine primljena je u Kuću slavnih ženske košarke.