Vera Nikolić: Moji unuci su moje medalje

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Samo nepune dve godine kasnije postala je svetska rekorderka u Londonu u istoj disciplini, a onda je odustala od Olimpijskih igara u Meksiku 1968, u trenutku kada je cela nacija očekivala zlato. Za samo dve godine, dok je još uvek bila gotovo tinejdžerka, „Zlatna Vera“ doživela je i uspeh i sunovrat kakav sportisti ne iskuse tokom cele karijere. Vratila se atletici, zbog Titovog ohrabrenja, ponovo uzimala medalje na evropskim prvenstvima 1969. i 1971. godine u Atini odnosno Helsinkiju, a onda demonstrativno napustila kraljicu sportova 1974.

Karijera koja je trajala samo osam godina, ali i život koji je posle došao, obeležili su uzleti i padovi, i nekoliko počinjanja iz početka. Danas, skoro pola veka od postavljanja svetskog rekorda u Londonu, Vera Nikolić ne žali ni za jednom donetom odlukom, ima isto samopouzdanje i drčnost koji su je i doveli do svetskih postolja i i dalje postavlja ciljeve koje mora da ostvari po svaku cenu. Gestikulativna, sigurna u ispravnost svojih načela, sa samosvešću da „ume da bude teška osoba“, jedna stvar je najviše povezuje sa devojčicom koja po povratku iz Budimpešte plače od uzbuđenja – eruptivnost emocija i iskrenost.

– Da li bi moja karijera izgledala drugačije da se nije tako rano desila medalja na Evropskom prvenstvu, ne znam. Ono u šta jesam sigurna jeste da bih uspela u bilo kom sportu. S obzirom na moje motoričke sposobnosti koje su bile van proseka, mislim da bih uspela da sam bilo šta odabrala osim košarke, kaže na početku razgovora za Danas Vera Nikolić.

Kada je počinjala, atletika je bila izlaz. Kako objašnjava, njena porodica je bila siromašna i jedini način da sebi olakša život bio je da negde zablista.

– Uvek sam imala cilj da dokažem da sam najbolja u onome što radim. I bila sam veliki inadžija. Kada sam otišla u London, znala sam da sam jako dobra. Mene je povredio odnos novinara koji su me ignorisali a slikali Engleskinju Lilijan Bord. Rekla sam sebi – sve mogu da me pobede ali ona ne može, priča jedna od najboljih jugoslovenskih atletičarki svih vremena kako je postavila rekord koji naredne tri godine niko nije uspeo da obori.

Takav uspeh pratila su i velika očekivanja. Pritisak da se osvoji medalja na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine gomilao se oko Vere koja u tom trenutku ima samo dvadeset godina i nema podršku oko sebe. Na dan kada je odustala, izašla je iz Olimpijskog sela i nije je bilo skoro 24 sata. Organizovana je potraga, a jedan policajac ju je našao u parku na klupi samu.

– Sve moje emocije tada, sve je tog momenta bilo mrtvo. Sve se završilo. Moj povratak u Srbiju bio je jako težak. U jednom trenutku ste na samom vrhu i odjedanput potonete. Pisale su se neistine, što je mene jako vređalo – sa gorčinom se seća Nikolićeva.

Zlatna Vera osetila je na svoj koži surovost i usamljenost sportistkinje u pojedinačnom sportu koja se ne takmiči samo sa rivalkama već i sa samom sobom. Zato je kasnije kada je postala trener govorila svojim takmičarima – „uradi danas najbolje što možeš i ja ću biti zadovoljna“.

Posle odustajanja u Meksiku vratila se atletici i uzela bronzu i zlato na evropskim prvenstvima u Atini i Helsinkiju. Odličje sa Olimpijade, ovog puta u Minhenu 1972, još jednom joj je izmaklo, a onda je odlučila da sve prekine zato što je nisu poveli na Evropsko prvenstvo u Italiji 1974.

– Nisam imala normu jer sam imala povređenu tetivu, ali je postojala mogućnost da me savez povede. Rekla sam im – ja ću ući u finale, ali nisu hteli da čuju. Nestalo je poverenje u mene, zato sam demonstrativno otišla iz atletike.

Život joj je još jednom namestio da krene iz početka, ovoga puta van staze, nakon rata i prebega iz Hrvatske 1991. godine kada se sa celom porodicom preselila u Srbiju. Vera Nikolić živela je u Hrvatskoj od 1968. kada je počela da trenira sa Leom Langom. U susednoj državi se zaposlila, udala i rodila troje dece. Međutim, nakon izbijanja sukoba 1991. godine, Vera je dobila otkaz, počelo je sa pretnjama i zastrašivanjima i ona je sa porodicom prešla prvo u rodnu Ćupriju, a potom u Kruševac ostavljajući iza sebe ne samo sve što je stekla već i ceo jedan život.

– Jedini cilj koji imate u tom trenutku je da sačuvate porodicu, da ostanete normalni, da izvedete decu na pravi put. Sva materijalna dobra, to su nevažne stvari, gluposti…

Danas sa suprugom živi u Kruševcu, putuje, čita knjige i novine, a dnevni list Danas joj je omiljen jer je ozbiljan. Posebno joj je bitno nacionalno priznanje i penzija koje je dobila od države jer bi bez toga, kako kaže, „bili socijalni slučajevi, na rubu gladi“. Ima svoje male rituale – od ispijanje čaja i pijace do godišnjeg odmora. I kada je pitamo na kraju šta ostaje, Vera Nikolić zaključuje da je to porodica i unuci koji su joj produžili život.

– Živim za Božić da smo svi skupa. Ja uživam u tom ludilu kad su troje ispod stola, četvrti unuk ruši badnjak, peti viče da je jelka pala, šesti hoće da gleda crtać… Moji unuci su moje medalje.

Crvena ćebad i jugonostalgija

Vera Nikolić kaže da su i ona i muž jugonostalgičari i da ljude i dalje dele samo na dobre i loše. Među događajima kojih se seća iz 1991. jesu i sitnice oko kojih se plete jedan život a koje je izgubila u danu. „Kupila sam neku crvenu ćebad za moju ćerku kada je imala sedam godina da joj to dam kad se uda. Ta ćebad su ostala u Hrvatskoj. Potpuna glupost, nevažna stvar, ali ja sam se noćima budila u strahu – Gde je moja ćebad, gde je crvena ćebad?“, priča Vera.