Prvo je osvojila Andrića – potom svet

Film je sniman tri godine a o Ljubici pripoveda šesnaest sagovornika koji su bili deo njenog života ili su se, kao mnogi, sa strane divili lepoti dublerke Sofije Loren.

Sve je počelo od jednog šturog novinskog članka, obljavljenog u listu „Sport“ 1998. godine koji je u autorki probudio znatiželju: „Dvanaestog aprila u Hjustonu preminula je naša košarkašica i lepotica Ljubica Otašević“ . Duški se nije dopalo to što se vest o odlasku dvostruke evropske šampionke i žene neverovatne biografije svela na jednu rečenicu. Rešila je da objavi priču o Ljubicinom životu. Ono što je trebao da bude jedan novinarski tekst postala je opsesija kojoj se autorka iznova vraćala.

„Tri godine svog života posvetila sam tome da ona ponovo živi i evo, večeras, ona je po drugi put pred beogradskom publikom. Želela sam da pokažem da je ona bila neko zbog koga je Ivo Andrić dolazio na Mali Kalemegdan pa su svi mislili da voli košarku. Otac u kraljevoj vojsci, njegov rođeni brat partizan – njen život je od samog početka, „begbedeovski rečeno“, srpski roman“, kazala je autorka filma.

Duška kao najlepši deo celokupnog rada na filmu navodi njegovo snimanje. Iako za sebe tvrdi da nije nostalgična, susreti sa sagovornicima koji tokom razgovora u našim glavama vraćaju retro slike iz prošlosti, priznaje, i kod nje su izazivali emocije. Ipak, autorka nije štedela svoju junakinju. U filmu se mogu čuti sagovornici koji govore o LJubicinoj sklonosti ka alkoholu pred kraj života, o tome da se ugojila i da zbog toga više nije želela da dolazi u Beograd da bi je zapamtili onakvu kakva je nekada bila.

„Jedna od dirljivih anegdota sa snimanja je intervju sa LJubicinim prvim dečkom Srđanom Kalemberom, koji je na žalost preminuo nedelju dana pred premijeru ne dočekavši da vidi film. On je bio neko ko je zaista fascinirao celu ekipu. Pored njega, tu je i Milutin Šoškić koji je, između u filmu kaže: „Ona je bila jedna rasna ždrebica za kojom smo svi mi konji jurili“, završila je Duška Jovanić.